На породичном газдинству Станковић у Малом Пожаревцу нису тражили воћну врсту која ће се производити у највећим количинама. Тражили су нешто по чему ће их купци запамтити. Пронашли су мушмулу, стару и готово заборављену воћку која је некада била уобичајена у двориштима, а данас се ретко среће и на пијацама.
Илија Станковић сматра да је њихов засад један од ретких, ако не и једини већи засад мушмуле у Србији. Идеја није била да ово воће замени брескву, шљиву или вишњу, већ да газдинству донесе препознатљивост и отвори врата купцима.
„Желели смо да будемо другачији на тржишту и да имамо нешто што други немају. Замисао је да нас људи препознају по мушмули, а да код нас затим купују и брескве, шљиве и вишње. Не желимо да плод само спустимо у гајбу и одвеземо некоме, а да не знамо ко га је пробао и да ли му се допао. Хоћемо непосредан однос са купцем и производ који има своју причу“, каже Илија.
Породица гаји више врста воћa, међу којима су најзаступљеније брескве, шљиве, мушмуле и вишње, а имају и мању површину под виновом лозом. Последњих година све више се усмеравају ка старим сортама брескве, чији плодови имају израженији укус, мирис и сочност.
Мушмула се бере у октобру, а продаје у новембру
Гајење мушмуле током већег дела године не захтева много рада. Примењују основно ђубрење, прихрану преко листа, уклањају суве гране и обављају корективну резидбу тамо где се гране укрштају или ометају развој крошње.
Најосетљивији део посла почиње тек после бербе. Плодови се не беру потпуно зрели, већ док су још чврсти и зелени. Затим се пажљиво смештају у гајбе и остављају да дозревају.
„Мушмула није компликована за гајење и не захтева много рада до бербе. Више посла имамо након што је уберемо. Плодови морају пажљиво да се сложе у танком слоју како се не би угњечили. После тога их једном или два пута недељно пребирамо, зависно од спољне температуре, издвајамо оне који су сазрели, пакујемо их и шаљемо купцима“, објашњава Илија.
Овогодишња берба планирана је око 15. октобра. Мушмула ће затим у складишту дозревати приближно 15 дана, па се први зрели плодови на тржишту очекују почетком новембра.
То је једна од њених предности. На пијацу стиже када је понуда свежег домаћег воћа већ знатно мања, а купци траже нешто другачије од јабуке и крушке.
Плод мора да омекша пре јела
Плод који је тек убран са стабла чврст је и није спреман за употребу. Тек након стајања постаје мек, сочан и добија карактеристичан укус.
„Мушмула је специфична воћна врста са којом се млади данас ретко сусрећу. Најчешће је први пут виде на пијаци код нас. Када сазри, унутрашњост постаје мека и подсећа на садржај џема. У плоду има неколико коштица које се не једу. Зато купцима објашњавамо како се користи и када је довољно зрела, а када је пробају, многи се поново врате“, прича Ивана.
Купци припадају различитим генерацијама. Старији мушмулу памте из детињства, док млађи и породице са децом долазе из радозналости и жеље да пробају воће које не виђају често.
Према искуству Станковића, интересовање за свежу мушмулу расте из године у годину. Понуда је мала, па је и цена повољнија него код воћних врста које у истом периоду стижу на тржиште у великим количинама.
„Има купаца на велико и на мало, старијих људи који је добро познају, али и младих који желе да пробају нешто ново. Мушмула се полако враћа у моду. Ако купцу лепо објасните шта нудите и испричате причу о производу, он ће га пробати. Није довољно само изнети гајбу на тезгу и очекивати да сви знају шта је у њој“, додаје Илија.
Ракија од мушмуле чека пролеће
Поред продаје свежег плода, Станковићи су пре неколико година почели да експериментишу са производњом ракије од мушмуле. За сада прерађују између 10 и 15 одсто рода, али планирају да тај удео постепено повећавају.
Посебност ове производње је споро врење. Комина припремљена у јесен не мора одмах да се дестилише, већ може да сачека март или април, када прођу најхладнији зимски дани и када на газдинству има мање хитних послова.
Дугорочни план је да већи део рода усмере у прераду. На тај начин би продужили трајање производа и избегли да целокупну количину свежих плодова морају да продају у кратком периоду.
Мушмула је погодна и за људе који немају много времена да свакодневно буду у засаду, али Илија упозорава да то није разлог да у производњу уђу без припреме.
„Препоручио бих је онима који немају довољно времена за захтевније воћне врсте, али тек након што добро истраже производњу и тржиште. Пре подизања било ког засада морате да знате шта садите, како ћете неговати биљке и коме ћете продати плодове. Не треба улазити без предзнања само зато што је нека воћна врста ретка“, истиче он.
Четворо људи обавља све послове
На газдинству раде Илија, Ивана и њихови родитељи. Не ангажују сезонске раднике, па величину и структуру производње прилагођавају ономе што њих четворо могу квалитетно да ураде.
Њихов рад у воћарству почео је много пре него што су Илија и Ивана изабрали своја занимања.
„Одрасли смо у воћњацима. Са три или четири године ишли смо са родитељима и прво носили празне гајбе. Касније смо могли да понесемо и понеку пуну, затим смо почели да беремо, возимо воће до хладњача и упознајемо купце. Продајемо и на Зеленом венцу, где већ дуго имамо тезгу. Зато није професорка српског језика прешла у воћарство. Пре ће бити да је воћар постао професорка“, каже Ивана.
Породична радна снага поставља природну границу ширењу површина. Станковићи не желе да производњу повећају по сваку цену ако то значи да ће изгубити квалитет или контролу над продајом.
Воћњаци су школовали Илију и Ивану
Три прва засада подигли су њихови родитељи у несигурним временима, како би деци обезбедили школовање. Један од тих старих воћњака сада је искрчен јер су стабла достигла крај производног века.
За Илију то није само уклањање старих шљива, већ завршетак једног периода породичне историје.
„Ово је трећи засад који су наши родитељи подигли да бисмо сестра и ја могли да се школујемо. Сада његовим крчењем завршавамо један период у развоју газдинства. На истом месту за око месец дана посадићемо нови засад брескве и тиме почињемо нову етапу. Желимо да производњу модернизујемо, поставимо противградне мреже и обезбедимо воду за наводњавање“, каже Илија.
На месту старих шљива биће посађена бресква сорте фајет. Саднице су већ припремљене, а цела замена засада планирана је годину и по дана унапред, док је стари воћњак још рађао.
„Почињемо да радимо као озбиљније газдинство које кораке планира неколико година унапред. Не желимо да одлуке доносимо данас за сутра. Ако знамо када ће један засад завршити производни век, морамо раније да припремимо саднице, земљиште и новац за следећи“, додаје он.
Старе сорте због укуса и ранијег тржишта
Станковићи и даље имају око два хектара шљиве у роду, највише сорти чачанска рана и чачанска лепотица. Чачанску рану изабрали су због положаја воћњака који омогућава раније дозревање и излазак на тржиште у периоду када је цена повољнија.
Стари засад који су уклонили чиниле су чачанска рана и чачанска најбоља. Стабла су временом остарила, а због великог рода и слабије носивости долазило је до ломљења грана, па даље одржавање није имало економског оправдања.
Породица истовремено обнавља још два засада брескве. Окрећу се старијим сортама које купцима могу да понуде оно што Илија стално истиче као њихову главну предност: плод који има препознатљив мирис и укус већ у тренутку бербе.
„Желимо брескву коју купац може да убере или купи зрелу и одмах осети њену арому. Не желимо плод који мора данима да чека како би добио укус. Наше површине нису велике и зато не можемо да се такмичимо количином. Можемо да понудимо сорту, зрелост и квалитет због којих ће се купац вратити“, објашњава Илија.
Вода постаје услов даљег развоја
Последице недостатка падавина виде се и у њиховим воћњацима. Поједина стабла почела су да се суше, а засади се за сада одржавају без система за наводњавање.
Следећи велики корак биће истраживање могућности за бушење дубоког бунара, постављање система за наводњавање и подизање противградних мрежа. Дубина на којој се може пронаћи вода зависи од конкретног положаја, па ће коначна одлука бити донета након испитивања терена.
Породица је претходних година користила доступне подстицаје за набавку механизације. Купили су трактор и ратарску прскалицу, а најављују да ће наставити да прате јавне позиве како би убрзали модернизацију.
Поезија рођена у воћњаку
Илија је по струци инжењер заштите биља, али је и песник. Објавио је једну књигу, док припрема другу. Каже да га воћарство није одвојило од поезије, већ да га је управо мир међу стаблима подстакао да пише.
„Воћарством се бавим откада сам проходао, а песник сам постао захваљујући миру који налазим у воћњацима. Моје песме су углавном љубавне и лирске. Када си међу стаблима, мисли се разбистре и речи саме долазе. Мислим да је воћарство у мени изродило песника, а не обрнуто“, каже Илија.
На питање да ли и ракија од мушмуле помаже инспирацији, одговара уз осмех да се после неколико чашица можда појави и понеки нови стих. Ипак, највећа инспирација остаје воћњак.
Поред старог засада који је искрчен налази се виноград посађен 1999. године. Илија је тада имао шест година и памти како је трчкарао за родитељима и помагао им да саде лозу.
„Тај виноград је моја прва успомена на пољопривреду. Са једне стране је место одакле је све почело, а са друге парцела на којој подижемо нов, модернији засад. Као да на истом месту видимо два почетка нашег газдинства“, каже он.
Као члан удружења „Пољопривредници нове генерације“, Илија размењује искуства са произвођачима из Србије и других земаља. Едукације, стручна путовања и благовремене информације о подстицајима, према његовим речима, омогућавају малим газдинствима да на ограниченим површинама постигну боље резултате.
Станковићи зато своју будућност не виде у наглом повећању производње. Њихов пут су ретке и старе воћне врсте, квалитет који породица може сама да контролише, непосредна продаја и постепена модернизација.
Мушмула им у тој причи служи као знак распознавања. Купац долази јер жели да проба плод који готово нигде не може да пронађе, а затим упознаје и остале производе газдинства. Тако заборављена воћка постаје почетак једне сасвим савремене пословне идеје.
Текст је настао у оквиру пројекта „Ко храни Београд: пут хране од произвођача до градске трпезе“, који суфинансира Град Београд – Секретаријат за информисање. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове органа који је доделио средства.