Резидба ораха одлучује о приносу: Како формирати круну и сачувати родност засада

Савремена производња ораха захтева другачији приступ резидби од оног који се деценијама примењивао у традиционалним засадима. Избор узгојног облика, правилно формирање родних грана и обезбеђивање довољно светлости у унутрашњости крошње пресудни су за дуговечност и продуктивност стабала. Посебно је важно познавати особине сорти са латералним рађањем, које се све више користе у интензивној производњи.

Орах је воћна врста која може да рађа деценијама, али дуговечност стабла не значи да ће оно током читавог животног века задржати висок и квалитетан принос. У производним засадима све чешће се поставља питање како ускладити бујност стабала, густину садње и начин резидбе, а да се при томе не наруши њихова родност.

За разлику од традиционалног гајења, где су стабла често препуштана природном развоју, савремена производња заснива се на планском формирању крошње од прве године након садње. Посебно се то односи на сорте са латералним, односно бочним рађањем, код којих се значајан део рода формира на бочним пупољцима једногодишњих прираста.

Управо ова особина омогућила је развој интензивнијих система гајења ораха, са већим бројем стабала по хектару, ранијим ступањем у род и могућношћу примене механизације у одржавању засада.

Међутим, већа густина садње истовремено захтева прецизније управљање растом и родношћу. Ако се круна не формира правилно, временом долази до међусобног засенчивања стабала, слабијег развоја родних гранчица и постепеног премештања рода на периферију крошње.

Избор сорте одређује и растојање садње

Приликом подизања савременог засада ораха једна од првих одлука односи се на избор сорте и густину садње. Ове две одлуке морају се доносити истовремено, јер се сорте значајно разликују по бујности и начину формирања родног дрвета.

За мање бујне сорте, као што су лара, чендлер и фернор, на земљиштима средње плодности могу се примењивати растојања од осам метара између редова и четири до шест метара у реду. На плоднијим земљиштима, где је вегетативни раст интензивнији, растојање у реду повећава се на шест до осам метара.

Бујније сорте, попут тјулара и франкета, захтевају већи простор за развој крошње, па се препоручују растојања од осам метара између редова и осам до десет метара у реду.

Овакве разлике нису случајне. На дубоким, плодним и добро обезбеђеним земљиштима орах развија снажније стабло, а неправилно одабрана густина садње може довести до брзог затварања међуредног простора.

Када се крошње суседних стабала додирну и почну да се преклапају, смањује се продор светлости, а самим тим и могућност формирања квалитетног родног дрвета у унутрашњости крошње.

Због тога је важно да се већ приликом садње предвиди коначна величина стабла, а не само простор који је младој садници потребан у првим годинама.

Препоручена растојања садње ораха у зависности од сорте и плодности земљишта

Сорта Бујност Земљиште средње плодности Земљиште високе плодности
Лара Мања 8 × 4–6 м 8 × 6–8 м
Чендлер Мања 8 × 4–6 м 8 × 6–8 м
Фернор Мања 8 × 4–6 м 8 × 6–8 м
Тјулар Већа 8 × 8–10 м 8 × 8–10 м
Франкет Већа 8 × 8–10 м 8 × 8–10 м

Извор: др Дејан Маринковић, ПССС Београд.

Наведена растојања представљају препоруке за савремене засаде ораха. Прва вредност означава размак између редова, а друга размак стабала у реду. Коначан избор зависи од бујности сорте, плодности земљишта, расположивости воде и планираног узгојног облика.

 

Прве године одређују будући изглед стабла

Формирање круне ораха почиње већ у првој години након садње. Циљ је да се развије снажна централна оса и правилно распоређене бочне гране које ће касније носити род.

У савременој производњи примењују се различити облици слободне и структурисане осовине, као и узгојни облик вазе, који је и даље присутан у бројним производним засадима.

Код слободне осовине тежи се формирању централног стабла које се издужује уз минимално прекраћивање, док се бочне гране распоређују по спратовима. На тај начин добија се крошња приближно конусног облика, са широм основом и ужим врхом.

Овакав распоред омогућава боље осветљавање доњих делова крошње и равномерније формирање родних грана.

Посебно је важно да бочне гране не расту под сувише оштрим углом у односу на централну осу. Такве гране често постају конкурентне главном стаблу, а касније могу представљати и механички слаба места у крошњи.

Зато се у младим засадима примењује савијање грана, чиме се мења њихов положај и подстиче формирање родног дрвета.

Код бујних стабала савијање може почети већ у првој години, а најчешће се обавља током јула и августа. У зависности од снаге пораста, савијају се појединачне гране или читави спратови бочних грана.

На тај начин избегава се потреба за каснијим јаким резовима, који могу изазвати претерано бујање и одложити успостављање равнотеже између раста и родности.

Слободна или структурисана осовина?

Слободна осовина посебно је погодна за дубока, плодна земљишта, са добрим водним режимом, на којима постоје услови за континуиран развој стабала.

Основна карактеристика овог система јесте да се централна оса не прекраћује уколико се нормално развија, док се бочне гране усмеравају тако да не конкуришу њеном расту.

Гране које су правилно распоређене и налазе се на висини већој од приближно 1,8 до два метра могу се задржавати без прекраћивања, јер представљају важан део будуће родне површине.

Уклањају се пре свега пребујне гране са оштрим углом гранања, које није могуће правилно усмерити савијањем.

Код структурисане осовине приступ је нешто другачији. Она је погодна за сорте полуусправног раста, као и за земљишта просечне плодности, на којима је развој крошње умеренији.

Рамене гране распоређују се спирално дуж централне осе, а пожељно је да њихов положај буде усклађен са правцем редова. Тако се временом формира биљни склоп који подсећа на живу ограду, што олакшава механизовану обраду и одржавање засада.

У првим годинама потребно је подстицати развој добро позиционираних бочних грана, али и спречавати формирање сувише густе крошње.

Важну улогу има и пинцирање младих прираста, нарочито крајем јуна, када се уклањањем врхова појединих младара може утицати на њихово даље гранање.

Формирање вазе и даље има своје место

Иако се интензивни засади све више ослањају на осовинске узгојне облике, ваза и њене модификације и даље имају значајно место у производњи ораха.

Основна предност овог облика јесте отворена средина крошње, која омогућава бољи продор светлости и лакши приступ родним гранама.

Међутим, правилно формирање вазе захтева стрпљење. Након садње, у првим годинама бирају се добро распоређене основне гране које ће чинити скелет стабла. Њихов положај мора омогућити равномерно оптерећење родом и довољан простор за развој секундарних грана.

У каснијим годинама посебна пажња посвећује се спречавању затварања средишњег дела крошње. Уколико се дозволи развој већег броја усправних грана, предност отвореног узгојног облика постепено се губи.

У производним засадима у којима се примењује механизована берба неопходно је водити рачуна и о висини основних грана, проходности механизације и правилном распореду скелетних елемената.

Наставак на линку:

Зашто орах мора да се орезује и када почне да рађа?

Аутор: др Дејан Маринковић, ПССС Београд

Припремио: Горан Ђаковић

Фото: Немања Поповић

Текст је настао у оквиру пројекта „Ко храни Београд: пут хране од произвођача до градске трпезе“, који суфинансира Град Београд – Секретаријат за информисање. Ставови изнети у тексту не одражавају нужно ставове органа који је доделио средства.

Related posts

Није свака трешња за исту резидбу: Како до крупнијег плода и веће зараде?

Зашто орах мора да се орезује и када почне да рађа?

Засад који готово нико нема постао је њихова улазница на тржиште: Станковићи враћају мушмулу у моду