Биљке не трпе грешке: Ово је тајна породице која деценијама живи од расадничарства

Мораш да научиш да живиш са биљком – каже Љиљана Стефанов, која већ петнаестак година води породични расадник „Зелена плочица” у селу Плочици, надомак Панчева, смештен на 35 хектара.

У томе је, заправо, садржана суштина посла којим се њена породица. Љиљана је одрасла уз биљке. Њен отац Влада Арсенијевић, познати расадничар, пренео јој је знање и искуство стицано деценијама. Иако је ћерка преузела вођење посла пре петнаестак година, он и данас ради у расаднику.

– Ја сам рођена у породици која се бави расадничарством. Одмалена сам уз биљке и научила сам да живим с њима. Мораш непрестано да их пратиш, да знаш у ком су периоду развоја и шта им је потребно – објашњава Љиљана.

Основу производње и даље чине украсно жбуње, четинари и лишћари, али се мењају врсте које се траже, као и услови у којима биљке расту. Све чешће купци траже и биљке које су донедавно биле неуобичајене у овдашњим двориштима. Међу њима су и маслине, које су постале популарне у уређењу окућница, нарочито оних с базенима. Љиљана, међутим, примећује да многи још увек недовољно познају биљни свет. Оно што нам изгледа као нова биљка често је само врста коју раније нисмо имали прилике да видимо.

Иако се породични расадник бави и извозом, Љиљана указује на то да су могућности пласмана на европско тржиште ограничене строгим прописима и заштитом домаће производње у земљама Европске уније. Према њеним речима, постоји списак биљака које до 2031. године не могу да извозе, па су практично упућени на оне врсте које европски произвођачи немају у својој понуди или их не производе у довољним количинама. С друге стране, сматра да домаћи расадничари нису довољно заштићени од увоза, чак ни када су у стању да обезбеде значајан део садница потребних за велике пројекте озелењавања.

– Ако ја имам хиљаду садница, а њима треба 2.500, они неће од мене узети тих хиљаду, па увести остатак, него ће увести свих 2.500 – објашњава Љиљана.

Она сматра да би држава и инвеститори морали много раније да планирају озелењавање јавних површина и велике пројекте, како би домаћи расадничари могли да припреме потребне количине биљака.

– Требало би да знамо бар четири године унапред шта ће бити потребно, да бисмо могли да произведемо саднице – истиче наша саговорница. Такво планирање, сматра, омогућило би домаћим произвођачима да равноправније учествују у великим пословима, уместо да се потребне количине садница по правилу обезбеђују увозом.

Илустрација: Производња расада није посао од осам сати, тражи много више рада и залагања

Посебно јој смета што се приликом уређења дворишта често занемарује знање стручњака.

– Има много талентованих младих људи који су завршили пејзажну архитектуру, али им власници дворишта не дозвољавају да покажу шта знају. Људи воле да кажу шта хоће, шта им се свиђа, а шта не, и не верују довољно струци – примећује наша саговорница.

Домаћи расадничари нису довољно заштићени од увоза

Њена ћерка је пејзажни архитекта и професионално се бави тим послом, али ван породичног расадника. Син је, међутим, одлучио да остане на имању и настави породичну производњу. А та производња подразумева много више од осмочасовног радног времена.

– Мени је овде кухиња, овде ми је канцеларија, овде ми је расадник – говори Љиљана, показујући простор око породичне куће.

За разлику од многих породичних газдинстава која се суочавају с неизвесношћу да ли ће млади наставити посао својих родитеља, у породици Стефанов наследник постоји. Љиљанин син заинтересован је за расадничарство и посвећен раду на имању.

Илустрација: Љиљана је посао наследила од оца, а њен син наставља да се бави расадничарским послом

Тако се круг породичне традиције наставља: од Владе Арсенијевића, преко његове ћерке, до унука који је изабрао да остане на земљи. А с њим ће остати и знање које се не стиче само из књига – оно које настаје током година проведених међу биљкама, уз свакодневно посматрање, стрпљење и рад.

Клима омета обнављање Делиблатске пешчаре

Колико су се услови променили, Љиљана објашњава на примеру Делиблатске пешчаре, где је обнова шуме данас знатно тежа него раније. Високе температуре, дуготрајне суше и недостатак падавина отежавају опстанак младих садница, па је за подизање нових шумских засада потребно много више времена и труда.

– Некада су се шуме много лакше обнављале. Данас киша не пада онда када је биљкама најпотребнија и то много мења ствари – објашњава Љиљана, додајући да је бор једна од врста које имају веће шансе да опстану у таквим условима, јер добро подноси сушу.

Пише: Ивана Радоичић

Извор: https://www.dnevnik.rs/biznis/najnovije-vesti/rasadnik-ljiljane-stefanov-zelena-plocica-selu-plocici-mora-ziveti-s-biljkama-2026-11-13

Related posts

Засад који готово нико нема постао је њихова улазница на тржиште: Станковићи враћају мушмулу у моду

Српски расадници обрћу 59 милиона евра, ево ко највише зарађује

Мускатна тиква осваја Европу, а у Србији рађа 20 тона по хектару