Новосадска Продуктна берза је 15. октобра добила акредитацију за трговање на Робној берзи у Болоњи, као и сопствени трговачки сто са својим обележјима, а како „Дневник” сазнаје, прве количине хлебног жита из Србије већ су продате преко ове италијанске берзе.
На првом трговању забележено је велико интересовање италијанских трговаца за српске житарице, пре свега због географске близине и високог квалитета. То интересовање је континуирано, а понуде се износе сваког четвртка. Међутим, док Продуктна берза АД Нови Сад у седмичним извештајима сумира укупне количине и обрт на домаћем тржишту, уговори потписани преко трговачког стола у Италији најчешће се воде као пословна тајна извозника.
– То је главни разлог зашто нема јавних података о количини житарица продатих у Болоњи током протекле две седмице – изјавио је за „Дневник” директор Продуктне берзе Нови Сад, др Владо Ковачевић.
За српске извознике, али и за пољопривредне задруге, могућност трговања у Болоњи представља прилику за добру зараду. На домаћем тржишту пшеница је јефтинија него у Италији, јер су у Болоњи у цену жита урачунати и високи трошкови логистике, превоза, осигурања и прекограничних такси.
По евиденцији „Житоуније”, од јула до октобра ове године на италијанско тржиште продали смо 400.000 тона пшенице, а током прошле економске године више од 1,2 милиона тона. Италија је наш највећи купац.
Код нас се пшеница, у зависности од нивоа протеина, у просеку креће око 22,16 динара по килограму без ПДВ-а (око 189 евра по тони), док премијум пшеница са високим садржајем протеина достиже до 24 динара по килограму. С друге стране, у Болоњи се квалитетнија пшеница уговара по цени од 276 до 280 евра по тони, што је у динарима око 32,3 до 32,8 динара по килограму. Разлика од око 80 до 95 евра по тони између Новог Сада и Болоње представља простор у којем домаћи велики извозници и задруге калкулишу трошкове транспорта (Дунавом или пругом) и траже своју профитну маржу.
– Осим великих домаћих извозника, на берзи у Болоњи могу да се појаве и индивидуална пољопривредна газдинства, као и удружења пољопривредника – напоменуо је Ковачевић. – Услов је да испуњавају стандардне услове за извоз и да су регистровани чланови Продуктне берзе АД Нови Сад. Према берзанским правилима, регистрована газдинства имају пуно право на чланство. Ипак, да би понуда стигла до стола у Италији, газдинство мора бити оспособљено за спољнотрговинско пословање. То подразумева познавање процедура извозног царињења, поседовање фитосанитарних сертификата и обезбеђен транспорт до Италије.
Илустрација: По евиденцији „Житоуније”, од јула до октобра ове године на италијанско тржиште продали смо 400.000 тона пшенице
Иако појединачни произвођач са, на пример, 50 тона пшенице или кукуруза правно може да понуди робу преко Продуктне берзе, пратећи трошкови би потпуно „појели” његов профит. Анализе квалитета, извозни папири, фитосанитарни сертификати и сам транспорт до Болоње превише су скупи за мале количине.
– Економски исплатива граница за самосталан наступ газдинства на италијанском тржишту је око 100 до 150 тона робе хомогеног квалитета – указао је директор Ковачевић.
– За све количине испод тога, једино логично и најефикасније решење је наступ преко земљорадничких задруга или удружења. Удруживањем пољопривредници лакше сакупљају велике и хомогене количине робе које инострани купци захтевају. Задруга тада у њихово име, као члан Продуктне берзе, решава комплетну извозну администрацију, царину и логистику.
Тржишни ризик, али и стабилност
Осим продаје житарица са лагера (спот тржиште), на берзи у Болоњи може се трговати и на зелено, док се пшеница још увек налази у пољима, наводи директор Ковачевић.
– Ово терминско уговарање подразумева потписивање уговора три, четири или шест месеци пре саме жетве, уз унапред дефинисане услове и гаранције квалитета и количине. На тај начин домаћи извозник или удружена задруга преко Продуктне берзе уговара фиксну цену са италијанским купцем неколико месеци унапред. Произвођач тако тачно зна по којој цени ће продати род пре него што комбајн уђе у њиву, што омогућава већу стабилност и лакше финансирање саме производње (набавку ђубрива, горива и семена).
Ипак, ово са собом носи и одређени ризик. Уколико у време жетве тржишна цена драстично скочи, продавац је и даље у обавези да робу испоручи по раније уговореној, нижој цени. Важи и обрнуто – ако цена у жетви падне, продавац је заштићен јер је себи већ обезбедио вишу цену.
Пише:Зорка Делић
Извор: https://www.dnevnik.rs/biznis/poljoprivreda/hlebno-zito-nalazi-nove-puteve-do-svetske-pijace-pocelo-trgovanje-nasom-psenicom-na-berzi-bolonji-2026-11-05