Овчарство је једна од ретких грана пољопривреде у Србији која успева да одржи производњу, али се произвођачи суочавају са парадоксом – док држава планира да повећа број оваца на 3,5 милиона грла, вуна која се добија њиховим шишањем постала је готово безвредна. Некада важна сировина домаће текстилне индустрије данас често завршава на депонијама, у џаковима на газдинствима или се једноставно баца јер за њу нема купаца.
Према последњем попису пољопривреде, Србија има 1.684.013 оваца, а највећи број налази се у централној и источној Србији. Иако су стада данас знатно мања него некада, узгајивачи не успевају да продају ни половину произведене вуне.
Разлог је једноставан – тржиште готово да не постоји, па се сточари све више ослањају на производњу меса, која им омогућава бржи повраћај уложеног новца.
Агроаналитичар Бранислав Гулан указује на то да је некадашња позиција вуне у домаћој привреди готово потпуно изгубљена, иако Србија и даље има традицију овчарства и производње ове сировине.
„Вуна је деценијама била једна од најважнијих сировина текстилне индустрије, а домаћи произвођачи имали су и значајну извозну улогу. Све до деведесетих година прошлог века, односно почетка ратова и увођења санкција, вунарска индустрија Србије извозила је чак 95 одсто своје производње“, објашњава Гулан.
Он каже да о промењеној ситуацији најбоље сведочи пример Светозара Тозе Мургашког са Ченеја код Новог Сада, који узгаја између 400 и 700 оваца. Он каже да за вуну више нема заинтересованих купаца, па је приморан да је складишти, поклања или баца.
Проблем је додатно изражен због трошкова транспорта. Цена коју су откупљивачи некада плаћали за килограм вуне била је толико ниска да произвођачима није било исплативо ни да је превезу до откупног места. У најбољим временима за килограм су добијали око 30 динара, док данас често не могу да пронађу никога ко би је преузео без накнаде.
„Ипак, шишање оваца не може да се избегне. Са доласком топлијих дана животиње морају да остану без дебелог зимског руна, које може тежити два, три и више килограма. За шишање једног грла сточари плаћају око 450 динара, што представља значајан трошак, посебно када се узме у обзир да од добијене вуне углавном немају никакав приход“, каже Гулан.
Илустрација: Процена је да смо само ове године бацили више од 5.000 тона вуне
Када се трошкови посматрају на нивоу целе Србије, рачуница је још неповољнија. За шишање 1.684.013 оваца, уз цену од око 450 динара по грлу, сточари су издвојили приближно 758 милиона динара. Ако се узме да свака овца у просеку даје око три килограма вуне, овогодишња производња могла би да премаши 5.000 тона.
У Привредној комори Србије сматрају да је производњу вуне потребно сачувати, али да без конкретне подршке државе нема озбиљнијег опоравка. Једно од могућих решења било би субвенционисање откупа, уз израду стратегије која би повезала сточаре, прерађиваче и текстилну индустрију. Посебно се истиче да српска вуна и даље има одређену препознатљивост на међународном тржишту.
Повремено се као могућност за пласман помиње и извоз у Кину.
„Док се за вуну тражи излаз, извоз јагњади показује нешто боље резултате. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде саопштило је крајем априла 2026. године да је започет извоз око 8.000 јагњади у Либију. Тиме је домаћим сточарима отворена нова могућност пласмана на тржишту Северне Африке“, каже агроаналитичар.
Истовремено, из Адорјана у Војводини у Израел је отпремљено око 5.000 јагњади, што додатно потврђује да за домаће месо постоји интересовање на иностраним тржиштима.
„Према новој Стратегији пољопривреде и руралног развоја Србије за период од 2026. до 2034. године, циљ је да се број оваца у наредним годинама повећа на најмање 3,5 милиона грла. Међутим, уз планирано ширење овчарства, питање искоришћавања вуне остаје један од проблема који домаћа пољопривреда тек треба да реши“, закључује Бранислав Гулан.
Извор: https://biznis.rs/vesti/srbija/moze-li-drzava-da-ozivi-trziste-vune-i-spase-sirovinu-koja-se-danas-baca/