Док већина његових вршњака још тражи своје место под сунцем, двадесетједногодишњи Димитрије га је већ пронашао. Сваког јутра, док већина људи тек отвара очи, на његовом породичном газдинству у Страгарима, у срцу Шумадије дан је већ увелико почео. У пола шест чује се музилица, краве стрпљиво чекају свој ред, а први литри свежег млека већ завршавају у лактофризу. За њега је то најобичније јутро, исто као и стотине претходних.
На први поглед, човек би помислио да је то још једна породична фарма. Али већ после неколико минута разговора постаје јасно да је ово много више од производње млека. Ово је прича о младом човеку који је одлучио да остане тамо одакле многи одлазе и да покаже да се од пољопривреде може не само живети, већ и градити будућност.
Док нас води кроз шталу, Димитрије своје краве не представља бројевима, већ именима. Шаруља, Љутка, Белка, Руменка, Смиља… Свака има свој карактер, а за сваку зна колико млека даје, како се понаша и шта воли. Руменка му је, признаје, омиљена јер је мирна, лепа и издашна, али права звезда штале је Смиља.
„Са Смиљом увек разговарам. Питам је за савете“, каже кроз осмех.
То можда звучи као шала, али довољно је видети начин на који јој прилази да постане јасно како су ове животиње за њега много више од производње. Свака препознаје његов глас, а он сваку по погледу. У времену када се све више говори о роботизованим фармама и вештачкој интелигенцији, овде се и даље највише верује љубави према животињама.
У штали затичемо и његовог оца Мирослава. Мирно надгледа мужу, не осврћући се превише на камеру. На овом газдинству свако зна свој посао. Отац брине о стаду, мајка помаже у производњи сира, док је Димитрије преузео организацију производње, продаје и планове за будућност. Брат ради у Шапцу, једна сестра је у Немачкој, друга студира у Београду, а он је одлучио да остане на породичном имању.
„И ја сам студирао, али сам схватио да то није мој пут. Ово јесте“, каже једноставно.
У тим речима нема ни трунке кајања.
На газдинству данас има шеснаест музних крава и неколико јуница, а сваког дана произведу око 300 литара млека. Већи део одлази у млекару, али педесетак литара остаје код куће, јер управо ту настаје оно по чему је Димитрије све познатији. Од тог млека свакодневно прави домаћи сир, кајмак и сурутку.
„Лаже ко каже да од овога не може да се живи. Ако будем успео да сво млеко прерађујем, живеће се лепо“, каже без много размишљања.
То није пука жеља, већ план који већ спроводи. Купци га проналазе преко Инстаграма, Месинџера или телефона. Понедељком лично развози производе у Београд, уторком у Крагујевац, а већ размишља и о Новом Саду. Док многи користе друштвене мреже за забаву, он их користи као најбољу пијацу. Тако је успео да направи круг сталних купаца који се увек враћају по нову туру домаћег сира и кајмака.
Производњу сира није научио преко ноћи. Савете је добијао од искуснијих пријатеља, али и у Манастиру Вољавча, где су му, како каже, несебично помагали да савлада сваки корак производње. Данас самостално води цео процес, од пастеризације млека и подсиривања до цеђења, сољења и зрења младог и старог сира. Док показује како се сир пажљиво сече, цеди и пакује, јасно је да овде нема журбе. Добар производ, каже, не настаје на брзину.
Млеко са његове фарме има око 4,5 одсто млечне масти, што је одлична основа за пуномасни сир и кајмак. Управо због тога купци препознају разлику између домаћег и индустријског производа, па се многи изнова враћају. За Димитрија је то највећа потврда да је на добром путу.
Фарма, међутим, није само штала. Да би стадо имало довољно квалитетне хране, породица обрађује око тридесет хектара земље. Кукуруз за силажу, луцерка, сено и друге крмне културе производе се на сопственим њивама. И ту, као и код сваког пољопривредника, проблема никада не мањка. Једног дана поквари се комбајн, другог падне киша баш када не треба, понекад се планови поремете због времена или механизације, али се већ сутра наставља тамо где се стало. За њега су то нормалне околности живота на селу.
Иако има тек двадесет једну годину, већ размишља као домаћин који планира деценијама унапред. Следећи циљ је мини млекара, савремени млековод и модерније измузиште како би што више произведеног млека прерађивао на сопственом газдинству. Прати конкурсе, размишља о подстицајима и инвестицијама, јер зна да се без улагања не може напредовати.
Када смо разговор привели крају, неизбежно је било и питање о женидби. Насмејао се, па одговорио онако како одговарају људи који знају шта желе.
„Не тражим жену да ради у штали. Само да будемо сложни, да спрема ручак и да подижемо децу. Ја ћу бити задовољан.“
У једној реченици описао је и себе и свој живот.
Док смо одлазили са газдинства, Димитрије није кренуо према кући. Као и сваког дана, вратио се у шталу. Смиља се тихо огласила, а он јој је пришао, помиловао је по врату и кроз осмех нешто прошапутао. Потом је наставио свој посао, као да се ништа посебно није догодило.
За њега је то био само још један радни дан.
За нас, то је била најлепша слика која потврђује да српско село још има своје младе домаћине. И све док буде било Димитрија, имаће и своју будућност.