Од дронова који надгледају усеве, преко паметних система за наводњавање, до апликација које прате временске услове и стање земљишта, пољопривреда улази у еру прецизне производње.
Стручњаци оцењују да дигитална решења могу повећати приносе, смањити трошкове и помоћи произвођачима да се лакше прилагоде климатским променама. Ипак, сматрају да су за ширу примену у Србији неопходна већа улагања државе и едукација пољопривредника, који ова решења врло често искључиво виде као трошак, а не инвестицију.
Дарко Јевремовић, директор Института за воћарство у Чачку каже да се због климатских промена, све скупљег репроматеријала и недостатка радне снаге дигитализација више не намеће као луксуз и непотребан трошак. Она је један од начина за опстанак, сматра Јевремовић.
Да пољопривреда преживи
Тржиште паметне пољопривреде у Европи бележи огроман раст у последњих неколико година. Фокус је на вештачкој интелигенцији, роботизацији, аутономним возилима, стандардизацији података и одбрани од климатских промена.
Јевремовић указује да европски примери показују да дигитализација пољопривреде није настала зато што су фармери постали ИТ ентузијасти због тренда, већ управо зато што су их економска рачуница, строга правила ЕУ и климатске промене на то натерали.
То је основни начин да пољопривреда остане профитабилна, а да истовремено преживи притисак еколошких стандарда које намеће ЕУ, додаје наш саговорник.
Илустрација: На мањим газдинствима, која доминирају, дигитализација још није заживела
Према његовим речима, ситуација у Србији по питању коришћења је шаренолика.
С једне стране имамо велики број пољопривредника који су се дигитализовали кроз еАграр. Са друге стране, реална примена савремених технологија – сензори, дронови – још зависи од величине поседа и конфигурације терена, запажа саговорник Форбес.
Указује да је разлика уочљива и у погледу дигитализације када се упореде газдинства према њиховој величини и типу производње. На мањим газдинствима, која доминирају, дигитализација још није заживела.
Висок ниво дигитализације код великих
Код великих система, који су заступљени већином у Војводини, ниво дигитализације је висок, наводи саговорник. У ратарској производњи су увелико у употреби трактори и комбајни са аутопилотима.
Производњу на поседима средње величине, који су карактеристични за воћарску и повртарску производњу, карактерише делимична примена дигитализације. Овде се примећује да је она из године у годину у успону. Пример за то су интензивни засади боровнице и јабуке где се примењује паметно наводњавање и ђубрење.
У примени је велики број сензора за влагу, сензори за мерење ЕЦ и пХ вредности супстрата/земљишта. Као и аутоматске метео станице.
Ђубрење се врши аутоматизовано кроз систем за наводњавање где сензори имају значајну улогу.
Код малих газдинстава, пољопривреда и производња је углавном традиционална јер улагање у дигитализацију још није економски исплативо.
Али, увек има изузетака. Директор Института наводи да има примера где се дигитализација увелико примењује и на мањим фармама.
Пољопривреда и колико је потребно уложити у паметна решења
Висока цена је основни разлог за већину пољопривредних произвођача у Србији да се не одлуче за улагање. Проблем није само у новцу који треба уложити, већ и у повраћају инвестиције, каже Јевремовић.
„На пример, у већим савременим засадима боровнице (више од 5ха), инвестиција у дигитализацију, у сензоре, паметно наводњавање и метео-станице, може да се отплати за једну до две сезоне кроз уштеду воде, минералних ђубрива и препарата за заштиту од проузроковача болести и штеточина. Међутим, уколико су парцеле једног произвођача раздвојене и удаљене, онда је улагање у опрему економски неодрживо“.
Илустрација: Произвођачи често дигитализацију виде као трошак, а не као инвестицију
Слично је и код засада малине, купине и шљиве. То произвођачи виде као чист трошак, а не као инвестицију.
Дигитализација захтева и одређени ниво знања произвођача како да све прикупљене податке обради и предузме конкретну меру у засаду.
Недостатак стручних служби и страх од неуспеха
Недостатак ИТ подршке је изражен због недостатка „теренаца“ за помоћ произвођачима.
Саветодавци пољопривредних стручних служби су веома често преоптерећени администрацијом и не стижу да пруже подршку сваком произвођачу коме је помоћ потребна, додаје.
Разлог што се паметна решења нису у тој мери одомаћила у пракси је и тај што код нас произвођачи највише верују ономе што виде у пракси. „Ако то даје ефекта онда примењују и на својим засадима“, примећује.
Такође постоји и страх од неуспеха и евентуалних компликација у примени савремених дигиталних технологија.
Подршка
Јевремовић верује да ће дигитална пољопривреда и решења све више бити заступљена у овој области. Новца у страним фондовима има, чак и више него што Србија успева да повуче.
Најважнији извор је ИПАРД 3 програм где су дигитална решења прихватљиви трошкови инвестиција у физичку имовину газдинстава. Како наша земља тежи усклађивању са ЕУ и повлачењу средстава из ИПАРД фондова, овај европски модел полако постаје смерница и за наше произвођаче, додаје.
Зашто каскамо
Руководилац Лабораторије за прецизну пољопривреду на Пољопривредном факултету професор Милош Пајић каже да је данас веома тешко управљати производњом и доносити одлуке у области пољопривреде и производње хране, а да се тај процес спроводи без дигиталних технологија.
Илустрација: Има и домаћих пољопривредника који не заостају ни по чему за неким напредним пољопривредником у Француској, Немачкој, Италији или Шпанији
Улога дигитализације у будућим променама када је српска пољопривреда у питању ће бити велика, ако не и кључна, сматра он. Неке технологије су већ ту доступне, већина њих се тек тестира и истражује.
„Бројна технолошка решења нису прилагођена малим пољопривредним произвођачима, али свакако нека од решења ће стићи како се буде развијала имплементација АИ и специјализоване технологије засноване на АИ“, додаје професор.
Професор указује да је разлога за каскање Србије више. Неки од њих су приватизација, сталне трансформације и реструктурирања српске пољопривреде. Проблем је непостојање јасног и доследног правца и смерница развоја српске пољопривреде. Као и слабо едуковано пољопривредно становништво, слаба финансијска ликвидност пољопривредних произвођача.
Такође и просечна старост носиоца пољопривредног газдинства данас је већа од 60 година.
Има пољопривредника који су раме уз раме са иностраним
У таквим условима, очекивања за убрзаним процесом дигитализације српске пољопривреде су нереална, наглашава. Каже да има и домаћих пољопривредника који не заостају ни по чему за неким напредним пољопривредником у Француској, Немачкој, Италији или Шпанији.
Таквих пољопривредника нема пуно, али их сваким даном бива све више. То указује на тренд да наши пољопривредници постају свесни да им дигиталне технологије, али и знање и вештине које те технологије захтевају, доносе бројне предности, решења проблема, већи профит, ефикаснију и сигурнију производњу. Отварају им нова тржишта, напомиње Пајић.
Улагање и поврат инвестиције
Како би тај степеник савладали, потребни су нам млади, едуковани, мотивисани и добро плаћени пољопривредници и агрономи у будућности који виде извесност и перспективу у савременој пољопривредној производњи, додаје професор.
Професор указује да пољопривредни произвођачи који то још нису схватили, који не улажу у технологије и у знање и држе се традиционалних принципа пољопривредне производње питање је докле ће моћи тако.
Такође, приметно је да су пољопривредне компаније и пољопривредници који обрађују веће пољопривредне површине први кренули у примену ових технологија, па самим тим и користе добар део њих.
Илустрација: Пољопривредници који обрађују веће површине први кренули у примену ових технологија
С времена на време уводе у своју производну праксу једну по једну технологију која им решава проблеме на које наилазе.
Чињеница је и да увођење ових технологија кошта, па су већи и солвентнији произвођачи спремнији да инвестирају у технологије јер је и поврат инвестиције бржи на основу величине газдинства које поседују.
Разлози за спорије увођење технологије
„Мањи пољопривредни произвођачи, теже долазе до финансијских вишкова, а самим тим су склони чекању и одуговлачењу када је инвестирање у неке од дигиталних технологија у питању. Све до тренутка када не виде друго решење или се пак створе услови да могу да инвестирају“, указује.
Пајић наводи да је Војводина са својим плодним земљиштем и великим производним површинама погоднија за увођење и примену савремених дигиталних технологија. Наглашава да не треба игнорисати значај и потенцијал пољопривредне производње који се налази у Шумадији, Стигу и Поморављу.
„Оно што увек кажем својим студентима, компанијама и пољопривредницима са којима сарађујем је да морају прво да се упознају са оним што раде, да скенирају и узоркују своје земљиште, да упознају своје парцеле и по површини, али и по дубини, да оптимизују технолошке процесе, усагласе свој правац производње са примењеном техником и жељеном технологијом“, каже професор.
Такође и да не гледају прошлу производну годину као оријентир за будућност, већ да направе свој реалан план и правац производње коме теже.
Професор Пајић наводи и да су програми подршке за инвестирање у неке од дигиталних технологија често усмерени само ка појединим групацијама пољопривредника. Самим тим постоје ограничења у имплементацији истих мера подршке код осталих групација заинтересованих пољопривредних произвођача.
Шта је још проблем када је дигитална пољопривреда у питању
Недостатак системске подршке, едукације и високе цене појединих технолошких решења престављају ограничење. Посебно у првим годинама доласка на тржиште. Временом се те цене снижавају и омогућавају већу и ширу приступачност пољопривредницима.
„Увођење дигиталних технологија у пољопривреди Србије се свело на продајем-купујем. Тиме су прескочени неки битни актери у имплементацији ових технологија, а то су школе, факултети, институти и други професионалци као актери који саветују пољопривредне произвођаче о предностима и недостацима које те технологије доносе. И исте прилагођавају његовом виду производње“, додаје професор.
Држава недовољно улаже
Пајић каже да не треба очекивати да страни фондови довољно и интензивно развијају нашу пољопривреду. Они могу бити само корисни партнери и подршка на том путу.
„Држава недовољно улаже у дигиталну трансформацију пољопривреде. Не кажем да улагања не постоје, да се периодично не подржавају поједини добри програми и мере подршке, али то мора бити континуирана, циљана и планска подршка. Са јасним активностима и актерима који те циљеве спроводе, што код нас свакако није случај“.
Апликација за виноград
Срђан Тадић, представник стартап компаније Atfield Technologies каже да су развојем решења тражили област која може економски да поднесе цену напретка. Осмислили су сензоре и апликацију који помажу у томе да произвођач сагледа како клима утиче на винову лозу у прошлости, садашњости и будућности и које кораке треба предузети. Функционише тако да корисници прате стање преко мобилне апликације и обавештења на телефону. Систем може да упозори на развој пламењаче и препоручи када су погодни услови за третман.
Илустрација: Одлични резултати у многим областима пољопривреде од ратарства до виноградарства
Корисницима се најављује берба месец дана унапред, затим када се деси појава мраза, а процењује се и ниво заштите и услови за хемијске третмане, објашњава Тадић.
Каже да је приметио да су српски пољопривредници инертни када је реч о примени дигиталних решења. „Када је принос мањи склони смо да сматрамо да је само до лоше сезоне. Људи се радије само мало прилагођавају када их нешто притиска, али већина не воли да доноси одлуке“, додаје.
Мањи број обилазака, али и хемикалија
Корисницима оваквих решења примарно је било да им смањи ризик од штета узрокованих болестима и штеточинама, уједно и употребу хемикалија. Такође омогућавају им мањи број обилазака, нарочито удаљених парцела и боље планирање бербе.
Сматра да цена није главна препрека да пољопривредник користи оваква и слична решења.
Могућ је и модел у ком плаћају само претплату што их кошта значајно мање од једне радне дневнице месечно по хектару. „Код произвођача вина, трошак је реда величине пар динара по флаши“, каже.
„Али проблем је што они на тај трошак нису рачунали. То је нови издатак. Зато су свуда у Европи битни подстицаји који се дају за дигитализацију. Тиме се даје време свима да увиде ефекте“, каже саговорник Форбес.
Притом и виноградари и воћари имају дуг период улагања, од првих чокота до сопствених подрума. А када рачунају поврат, он је промењива категорија јер пољопривреда зависи од сезоне.
Смањили број третмана
Александар Тодоровић, почео је да користи ово решење пре четири године у винограду. Прича да је у почетку био скептик. Ипак је одлучио да постави два сензора експериметално на делу једне парцеле у винограду.
Резултати су били такви да су те године смањили број третмана. То је било преломна тачка да одлуче да свуда у винограду поставе сензоре. Ове године су у винограду имали само један третман. До цветања могуће да ће имати још један.
„Они који не користе оваква решења имају их најмање три до четири, некада и пет. Сулудо је да загађујемо природу и радимо превентиву кад нема потребе“, додаје.
Каже да домаћи пољопривредници тешко прихватају оваква решења и нису спремни да ризикују. И да не зна да неко од пољопривредника у његовом окружењу користи такав, а ни сличне моделе.
Када је реч о улагању наводи да је оно подразумевало да се плаћа монтажа модела у винограду по хектару. Овакво решење се, како каже, исплати после четири до пет година.
„Отприлике то је 1.500 евра по хектару, а уштедом и смањењем броја третмана и количине средстава које се искористе кроз пар година сте инвестицију вратили и неограничено имате могућност да овај модел користите“, објашњава Александар.
Извор:https://forbes.n1info.rs/inovacije/tehnologije/algoritam-i-na-njivi-da-li-je-i-zbog-cega-digitalna-poljoprivreda-rezervisana-iskljucivo-za-velike-proizvodjace/
ФОТО: Pixabay