Поштујући принципе смене усева у времену и простору, уз одржавање плодности земљишта и увођење нових технологија гајења, поврће се производи целе године у баштама, на њиви и у различитим облицима и типовима привременог и стално заштићеног простора. Неискоришћене могућности за већу производњу и већи извоз су велике, о чему говоре и подаци да увозимо безмало све, парадајз, лук, пасуљ, боранију и па чак кромпир!
Ових дана из пластеника Србије махом долази зелена салата, зачини, спанаћ.
Илустрација: У пластеницима ради комплетна породица Николенчић
Раде Николенчић из Новог села код Врњачке Бање, производњом поврћа се бави последњих 20 година врло успешно, али како каже не баш својом вољом.За повртарство и генерално производњу хране већина произвођача ће вам рећи да никада не може пропасти што потврђују и подаци подизања пластеника у Србији. Раде Николенчић одувек је имао каже неку башту, ту уз окућницу али је у озбиљну производњу, прво у неколико малих тунела,
почео када их је без посла оставила трстеничка „Прва петолетка“.
,,Било је то за наше потребе, башта, живели на селу радили у граду чисто да човек има за своје потребе. Онда 1995.године посла све мање почели смо са два мала пластеника, полако ширили производњу, да би данас имали под пластеничком производњом два велика, и 15 мањих пластеника на 22 ара. У сезони смо радили и паприку и парадајз на отворено“- отпочиње причу наш саговорник.
Учењем на туђим саветима и својим грешкама, Раде је постепено „савладао материју“ и данас је убеђен да није погрешио што није наставио са ангажовањем код неког приватника. Каже било је и овако и онако, мада математика у овој производњи увек постоји.
„Некада је било исплативије, гледано математички. Производња је захтевна али ово се ради што се каже са вољом. Када сам напустио фабрику, односно постао вишак ово нам је постао основни извор прихода, мада кажем и док сам радио у фабрици имали смо пољопривредну производну, али је она сада знатно повећана. Морао сам да учим, питам апотекаре,струку. Али, пракса је најбоља школа. Њива је школа, ту бројке и слова не помажу, јер земља зна шта јој треба. Нема те пољопривреде на даљинском управљачу. Ми производњу почињемо у топлој леји из свиог расада радимо сву даљу производњу. Ових дана крећемо са њом, грејање, супстрати,топла леја, све што иде уз то. Ако би куповали расад нема зараде“ – објашњава Николенчић.
Илустрација: Пластеничку производњу поврћа имају током целе године
Од малог пластеника за расад, стигло се до петнаест пластеника на преко 2.000 квадратних метара, у којима се већи део посла завршава ипак машинама. Уз квалитетан расад из сопствене производње, породица успева да одржи пластеничку производњу целе године, „ротирајући“ на десетине култура, већ према сезони.
„Па крећемо од ове ране производње салате, спанаћа,зачинског биља, лука, па касније паприка, парадајза, све до касно у јесен, како и шта тражи тржиште. Тренутно се гаји зелена салата, спанаћ, рукола, мирођија. Пласман је углавном у Врњачкој Бањи.Ту углавном све продамо, нешто на пијаци, нешто траже ресторани. Није проблем у продаји,већ у скупљој производњи. Почели смо с ручним заливањем,а завршили на систему „кап по кап“ и малчовању земљишта,црним фолијама без потребе окопавања. Избацили смо хербициде из употребе, прскање свели на минимум. Прво здравије, друго јефтиније“ – прича нам домаћин.
Улагања, каже, нису мала, јер један скроман објекат од 300 до 400 квадрата кошта 2.000-3.000 евра. Међутим, уз добар и организован рад буде и зараде.
Шта је ипак најисплативије?
„По профиту, најисплативија је салата, зелениш, першун,блитва. Све оно што продајемо у везице. Јесте најпипавије али захтева најмање агрозаштите, то је најздравија производња.Све друго тражи много средстава за заштиту. Паприка је врло профитабилна, али захтевна, доста труда је потребно око ње. А тешко је данас наћи људе који би то радили како треба. Потребно је стално учити, пратити трендове… Друго паприку смо радили на отвореном доле у пољу. Сада ће ту проћи ауто пут. Не знамо да ли ће постојати прелаз. Уколико га не буде, кружићемо десетак километара, то је већ тема за размишљање.“
Већи део посла обавља породица, што је олакшавајуће будући да је раднике све теже наћи али их је теже и поштено платити.
„Сви радимо. Супруга, син, мајка до недавно док се није разболела, ћерка. Сви смо укључени у овај посао. Заправо све је у организацији и радимо производњу смене култура да буде прилагођена нашем ангажовању. Мало је више посла али се постиже. Радимо производњу у оној мери колико можемо да постигнемо. Раније смо имали прилично паприка на отвореном, сада смо смањили управо из разлога већег посла. Не стиже се све“ – закључује Раде.
Илустрација: Улагања нису мала али уз добро организован рад буде и зараде
У Србији се поврће гаји на око 150.000 хектара. Тим послом бави се 14.000 пољопривредних газдинстава. На нашим просторима гаји се 41 повртарска врста од којих је 30 економски значајних. Струка каже да четворочлана породица своју егзистенцију може да обезбеди производњом поврћа на отвореном и површини од три до пет хектара земљишта прве или друге класе са наводњавањем. Проблем, је што ми у Србији наводњавамо свега око 50 хиљада или 1,4 одсто обрадивих површина.
Такође, четворочлана породица може пристојно да живи на око 30 ари пластеника.У предзимском и зимском периоду треба гајити поврће са малим захтевима за условима успевања као што су салата, спанаћ, рукола, празилук… Ипак све су то калкулације, како рече наш саговорник овај занат се пече на њиви, од које може да се живи ако научиш како.
Извор: Агробизнис магазин
