Слаб род шљиве резултат је временских непогода, а воћарима додатну главобољу задаје и повећање цена енергената, недостатак радне снаге и слаба откупна цена.
Пише: Дејана Вукадиновић – BBC на српском
Поред уредно поређаних гајбица пуних разноврсног воћа и поврћа, пред омањом продавницом тик уз малу пијацу једног београдског насеља, седи средовечни човек препланулог лица.
Јабуке, крушке, малине, паприке и парадајз заузимају већи део тезге, док су у једном углу помало скрајнуто изложене две дрвене, готово пуне корпице шљива.
„Ово је страшно, не памтим овакву годину.
„Није довољно да се покрију трошкови, раније смо правили на стотине тегли пекмеза од шљива и велике количине ракије, а сада је толико слаб род да нема ни за продају“, говори Славиша Мићунић, воћар из насеља Сланци, недалеко од Београда, за ББЦ на српском.
Слаб род шљиве резултат је временских непогода, сагласни су воћари са којима је ББЦ разговарао, али им додатну главобољу задаје и повећање цена енергената, недостатак радне снаге и слаба откупна цена.
Поред раних пролећних мразева, Србију су средином јула погодили снажна олуја и оркански удари ветра, направивши велику материјалну штету, о чему је ББЦ писао.
Зоран Кесеровић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, пак, сматра да временске непогоде нису једини узрок лошег рода, већ недовољно улагање у ову пољопривредну грану.
„Не сади се више пожегача, једна од најбољих сорти за прераду и производњу пекмеза, прихватили смо америчку сорту стенлеј.
„Други проблем је што није засађено на адекватној подлози, многа газдинства немају систем за наводњавање нити противградну мрежу, ни три одсто“, објашњава он за ББЦ на српском.
Он тврди да би се применом поменутих мера производња удвостручила.
„Прошле године је произведено негде око 480.000 тона, мислим да ће ове године бити 150.000 тона мање, а зовемо се шљиварском земљом“, додаје.
Из Привредне коморе Србије за ББЦ на српском наводе да „осцилације у количини произведене шљиве у највећој мери зависе од агрометеоролошких услова, али да јесте уочен узлазни тренд производње“.
Никад лошија година
Славиша Мићунић се 28 година бави воћарством, има 11 врста воћа и не памти да је некада било тешко као ове године.
Све је радио исто као и увек, а родило му је за трећину мање него прошле године, коју сматра изузетном.
„Сунце је закаснило, кише је било превише, заиста не знам шта ћемо да радимо“, прича овај 55-годишњак.
Имали су тезгу и на Зеленом венцу, пијаци у центру Београда, али због овогодишњег лошег рода – отказали су је.
Његова породица је и на југу Србије имала око 1.300 стабала шљива, али годинама нема рода, те су, како објашњава, дигли руке и сада само обрађују три хектара, колико имају у Сланцима, на ободу Београда.
На сличне проблеме указује и Јован Милинковић из Ваљева.
„Ово је година за заборав, у већем делу нашег краја где се гаји шљива није било никаквог рода.
„Наши засади су се практично ове године ‘одморили'“, објашњава Милинковић за ББЦ на српском.
Три деценије води породично газдинство, део шљива продаје дестилеријама за производњу ракије, а део сушарама.
На његовом имању је имало шта и да се обере, па ће покрити улагања, али многи нису били те среће.
„Мора да се настави са улагањем, да се одржавају засади, да нема корова, да се раде потребни третмани како би биљке биле спремне за нову вегетацију“.
Шљива је имала важну улогу у историји Србије.
„Држава је 1867. године извезла око 4.000 тона сувих шљива, зарадивши 84.000 дуката, да би две деценије касније количина извезених сувих шљива била десет пута већа“, прича професор Кесеровић.
Захваљјући извозу овог воћа у Калифорнију, Србија се 1892. године спасила економске кризе, због чега је влада последично донела закон о развоју пољопривреде, посебно се усредсређујући на воћарство, додаје.
Србија је данас трећа земља по производњи шљива, иза Кине и Румуније.
Највише шљивика је око Ваљева, града на западу Србије, потом у Шумадији, а све је више плантажа и у Војводини, набраја Кесеровић.
„Ми смо направили велики искорак у воћарству, Европа и даље нема услове попут наших и требало би да искористимо ту предност.
„А опет, све се некако ради стихијски, што је поражавајуће, мада важимо за шљиварску земљу“, истиче.
Регенеративна пољопривреда: Може ли се живети од земље која се не обрађује традиционалним плугом
„Не смем ни да размишљам о пензији“ – како у Србији живе сезонске раднице
Како обновити живот и осушити кућу после поплаве, четврти пут у седам година
‘Све је велика коцка’
Према подацима Привредне коморе Србије, ово плаво воће протеклих година стизало је највише до руског, аустријског, хрватског и немачког тржишта.
Добривоје Јовановић је годинама извозио у Русију, али је инвазијом Москве на Кијев 24. фебруара 2022, морао да потражи нова тржишта, јер је, како објашњава за ББЦ на српском, руско стало.
Преоријентисао се на европске и арапске земље.
У првим данима рата, многи камиони пуни робе из Србије остали су заробљени у украјинској равници.
Потом се ишло алтернативним, дужим путевима, преко Литваније и Летоније или преко Пољске и Белорусије.
Сличне проблеме имали су и произвођачи јабука, о чему је ББЦ већ писао.
Јовановић је посао наследио од оца и данас има око шест хектара земље под шљивама и компанију која се, поред производње, бави откупом и прерадом сувих шљива.
Годишње извози и до 1.500 тона.
„Род је био слаб, али квалитетан и успели смо да направимо пекмез и ракију, а количина сувих шљива била је слична као и прошле године, али је откупна цена била готово 50 одсто већа, што је проблем.
„Није ништа боље ни на светском тржишту, па је питање колико ћемо бити конкурентни – све је једна велика коцка“, говори овај воћар забринуто.
Добривоје Јовановић извози око 1.500 тона сувих шљива годишње
‘Кад подвуче црту – на нули је’
Његов колега Александар Шарчевић из Верушића, места на крајњем северу Србије, није имао ни за пекмез који је претходних година правио и продавао.
Имао је нешто мање од два хектара под шљивама, али услед слабог рода, ниских цена, сада обрађује свега један, јер, каже, „нема сврхе“.
Од ране сорте покрио је једва трошкове, а оно мало направљених тегли поделио је комшијама.
„За свеже сам тражио у почетку 40 динара по килограму, али нико није хтео ни да чује, па раније сам продавао и за 11 динара по килограму, шта ћу.
„Боље је и јефтиније да продам него да ми пропадне, јер знамо да се цена неће знатно мењати, па је битно да се само прода, а не и за колико“, прича он за ББЦ на српском.
Незадовољство ценама владало је и прошле године, надовезује се Јован Милинковић, али истиче да је то вечита мука, јер ће једна страна увек бити разочарана.
За један килограм могло је да се узме између 25 и 30 динара, што је за произвођаче било ниско, а за откупљиваче прескупо, додаје.
Између традиције и закона: Зашто у Србији цвета црно тржиште ракије
„Тројански коњ у боци“: Како је познати рокер донео српску ракију у Америку
Пиротска пеглана кобасица: Сензација за чуло укуса и деликатес неизвесне будућности
Килограм шљива у супермаркетима креће се између 180 и 200 динара, док је на пијаци за 50 динара јефтиније.
Мармелада од овог воћа иде до 400 динара, док је једно паковање сувих шљива у већим трговинским ланцима и до 350 динара, подаци су са сајта Ценотека.
„За купце је много, али за оног који производи је мало, јер док покрије гориво, ђубриво, плати берача, подмири остале трошкове, кад подвуче црту – на нули је.
„Цена је пала и на светском тржишту, а залихе пуне јер је извоз у паду“, наводи Александар Милојевић, председник Удружење „Воћар“ из Хума, места у близини Ниша, највећег града на југу Србије.
Пекмеза је све мање, углавном за личну употребу, јер се, указује, не исплати, а и све се мање једе.
„Правили смо ове године искључиво за нас. Питао ме унук зашто уопште правимо, а ми смо уз ову посластицу одрастали.
„Како и да зна кад у вртићу и не види пекмез, него једе еурокрем или ону вештачку мармеладу“, каже разочарано.
А хоће ли бити довољно за ракију, традиционално српско пиће које се прави од овог воћа?
Новосадски професор са осмехом каже да ће се за њу увек наћи.
Шљива у бројкама
У Србији је 72.316 хектара земље под шљивама.
Просечна годишња производња је 450.000 тона, највише се производи у Мачванском, Колубарском и Шумадијском округу.
Протеклих година, у просеку је извезено око 24.000 тона у вредности од око 13 милиона евра и то на руско, аустријско, немачко и хрватско тржиште.
У истом периоду, око 5.500 тона сувих шљива извезено је у Холандију, Француску, Хрватску, Турску и Русију, у вредности од 20 милиона евра.
Поред извоза, Србија ово воће и увози, највише из Северне Македоније, али је количина занемарљива.
Извор: Удружење за биљну производњу Привредне коморе Србије за ББЦ на српском
Има ли решења?
Професор Кесеровић верује да је решење у вегетативним подлогама и тресачима, машинама које помажу у брању, а за које каже да имамо најбоље у Европи.
„Ухвати дебло, отресе стабло, за дан може да се одради хектар, док ти један берач скупи највише 300 килограма, плус се смањују трошкови, јер вас кошта упола мање“, објашњава.
Јован Милинковић види излаз у гајењу сорти које цветају касније, попут пожегаче, која је некада била једна од водећих у Србији.
Биће потешкоћа, указује, ако се настави нестабилно и хладно пролећно време, због чега је немогуће загрејати воду.
„То је сизифов посао и готово да нема резултата.
„Ако следеће године не буде већих пролећних мразева, имаћемо родну годину, у супротном бићемо у великом проблему, али морамо да схватимо да су климатске промене стигле и у Србију“, додаје.
Славиша Мићунић је сваког јутра на истом месту, док не прода сву робу или бар већи део, без обзира на временске услове.
Нико за два сата, колико стоји на плочнику пред омањом пијацом београдског насеља Карабурма, није купио ни килограм шљива.
Средовечна жена прилази гајбици додирујући воћку плаве боје.
„Пошто су ове?“, пита га.
„И оне су 130″, одговара јој.
После краћег двоумљења, жена одлази празних руку.
„Прошле године су коштале 100 динара, тржиште диктира цену, не можемо ми ту много тога да урадимо.
„Купују се вишње, трешње, али ретко ко купује више килограма шљива – само они који праве пекмез, а њих је све мање, тако да ће све ускоро и да замре“, додаје Мићунић слежући раменима.
Извор:
https://www.bbc.com/serbian/lat
