На тезги стоје савршено једнаке јабуке. Све су исте величине, исте боје и готово без мириса. Неколико метара даље, на крају пијаце, једна старија жена са унуком продаје неколико гајби необичног воћа.
Петровача, колачара, будимка, стара крушка лубеничарка. Купци застају, помиришу плод, насмеју се и изговоре исту реченицу: „Овакав мирис нисам осетио од детињства.“
– Није то само носталгија. Те старе сорте причају о отпорнијој пољопривреди, разноврснијој исхрани и новој шанси за домаће произвођаче. Питање је и како их сад све вратити на њиве и на наше столове – каже нам њен унук, продавац Иван на пијаци у „Блоку 44″.
Старе сорте и органски плодови такмиче се са масовном индустријском производњом
Много пре него што су супермаркети почели да одређују како воће треба да изгледа, српска села била су пуна разноврсних сорти јабука, крушака, шљива, пасуља, парадајза и кукуруза. Свака је имала своју намену.
Једне су биле најбоље за ракију, друге за зимницу, треће су могле да стоје у подруму месецима без хладњаче. Неке нису биле лепе за излог, али су имале интензиван мирис и укус који се тешко заборавља.
Како је расла индустријска производња хране, предност су добиле сорте које дају уједначен род, лакше подносе транспорт и дуже изгледају свеже на полицама. Оно што није могло да испуни те захтеве полако је нестајало из производње.
Тако су са њива нестајале сорте, а са њима и део традиције, укуса и наслеђа Србије.
Отпорност се данас мери другачије него пре двадесет година
Климатске промене донеле су нова правила игре. Сушна лета, нагле олује и екстремне температуре све чешће тестирају издржљивост биљака.
Баш зато многи произвођачи поново гледају ка старим сортама. Не зато што желе да романтизују прошлост, већ зато што неке од њих показују особине које су данас поново драгоцене.
Бројне аутохтоне сорте развијале су се деценијама, па и вековима, у локалним условима. Због тога су често отпорније на поједине болести, боље подносе климатске осцилације или захтевају мање хемијске заштите од комерцијалних сорти.
Илустрација: Воће из супермаркета је савршеног изгледа, али …
То не значи да могу у потпуности да замене савремене комерцијалне сорте. Али могу да обогате понуду и учине је разноврснијом.
За органску производњу, која врло често иде уз неговање старих сорти, управо та отпорност постаје једна од највећих предности.
– Купци више не траже само леп плод, већ причу која стоји иза њега. Дуго је изглед био пресудан. Данас се то полако мења – додаје нам Иван.
На пијацама и у специјализованим продавницама све чешће се траже производи познатог порекла, са мање третмана и више аутентичности. Купци желе да знају где је воће расло, ко га је произвео и зашто има другачији укус од онога на који су навикли.
Зато старе сорте више нису занимљиве само агрономима или колекционарима биљака. Оне постају тржишна прилика за мала газдинства која не могу да се такмиче количином, али могу квалитетом и посебним укусом.
Петровача и колачара нису само јабуке. То су производи који носе локалну причу, традицију и препознатљив идентитет који постаје све важнији на тржишту хране.
Истовремено, очување разноврсности сорти значи и очување генетског фонда који може бити драгоцен за будућу пољопривреду. Када једна сорта нестане, не губи се само укус, већ и особине које би једног дана могле бити кључне за прилагођавање новим климатским условима.
Да би старе сорте опстале, није довољна носталгија
Романтична слика воћњака буди носталгију, али емоције су само почетак и подстицај да се крене у озбиљан посао.
Како би се старе сорте успешно гајиле баш као некад, органски и у складу са природом, потребно је прилагођавање технологије, сертификација и стрпљење. Ту је и усвајање нових знања и вештина, као и борба са изласком на тржиште – и опстајањем у мору конкуренције. Обезбеђивање финансијских средстава и почетна улагања најтеже падају многим произвођачима, јер између идеје и прве озбиљне бербе често прође неколико година, током којих им је потребан поуздан ослонац.
Због тога подршка произвођачима има важну улогу, не само кроз финансирање, већ и кроз едукацију, повезивање са тржиштем и промоцију производа који имају потенцијал да пронађу своје место код потрошача.
Један од примера таквог приступа је НЛБ Органиц конкурс, који НЛБ Комерцијална банка развија већ петнаест година кроз подршку органској производњи. Банка путем конкурса и пратећих активности промовише произвођаче који улажу у одрживу пољопривреду, а међу њима све више има оних који се одлучују за узгој старих и аутохтоних сорти. Ове године први пут је уведена и посебна наградна категорија за очување старих сорти.
Илустрација: Старе сорте и органске јабуке све су траженије на пијацама
Такви пројекти показују да органска производња није резервисана само за велике произвођаче. Често управо мања породична газдинства имају прилику да понуде препознатљив производ заснован на локалним сортама и традиционалном знању.
Укуси који опстају захваљујући посвећености
Следећи пут када на пијаци угледате јабуку неправилног облика или крушку чије име никада раније нисте чули, можда ћете помислити да је реч о необичној случајности.
У стварности, иза тог плода често стоје године чувања семена, пажљивог рада у воћњаку и одлуке да се сачува нешто што је скоро нестало.
Можда баш зато те старе сорте имају укус који се памти. Не зато што су другачије од модерних, већ зато што нас подсећају да храна није настала на полици супермаркета, већ у воћњаку у којем се још увек осећа мирис лета.
Извор: https://www.blic.rs/biznis/privreda/povratak-ukusa-koje-pamtimo-stare-sorte-voca-i-povrca-ponovo-osvajaju-njive-i-trpeze/vnekkcp
