Није нека новост да девојке и жене на селу активно помажу, али је у породици Гајовић прича аутентична. Четири ћерке, понос породице у Годачици, лепом и богатом селу на двадесетак километара од Краљева, не желе да се јавно превише показују, али резултати у школи и на имању заслужују пажњу, посебно када је реч о једној од њих.
Годачица је лепо, велико село, у којем се живаљ још увек задржао. Породица Гајовић једна је од оних које су градиле газдинство на сточарењу. Њих седморо, свако са својим задужењима, обрађују 25 хектара земље, од којих је петнаест под закупом. Сва храна која се произведе намењена је за четрдесетак грла крупне стоке, нешто оваца и свиња, који су извор финансија на имању.
„Обрађујемо око 25 хектара земље и на фарми има 41 грло. Тренутно је на мужи 18 крава, а остало су засушене краве или јунице. Дневна производња достиже између 300 и 400 литара млека. Наравно, сав посао, од бриге о стоци до одржавања газдинства, раде сви укућани свакодневно. Жудео сам за тим, волео сам то, зато се и бавим овим послом. Од детета сам маштао да имам фарму, ето, дошли смо до овог броја. Ако деца желе даље то да наставе, супруга и ја ћемо да их подржимо у раду и свему. Ако не буду желела, нас двоје ћемо још коју годину то да радимо и да полако смањујемо“, почиње причу Марко Гајовић, сточар из Годачице.
Углавном раде сами. Само у јеку силаже или жетве потребна је помоћ, јер је наћи раднике чак и у великом селу тешко.
„Туђа рука свраб не чеше! У овом послу, ако ти сам не радиш, не помузеш краву, не опслужиш сваки брав и не обиђеш сваки педаљ, нема ту… Супруга, деца и ја, сви радимо, нас седам, на фарми свих 365 дана у години. Први пут смо прошле године нас двоје растерећено отишли на море, јер је Јана са сестрама водила рачуна о имању. Нема ни радне снаге. У великим пословима, силажи, рецимо, или балирању, наравно да се организујемо, мада су сада и девојке све стигле. Воле да покрену машине, барабар са нама раде“, наставља Марко.
Земља овде није квалитетна, али је и даље на цени. Гајовићима за овај капацитет фарме треба земље, коју ипак купују у Чукојевцу. Јесу трошкови обраде већи, али је у равници.
„Земља се овде држи на цени. Ја сам купио пре пар година једно три хектара, али већином доле у Чукојевцу, поред Мораве. Била је од 150 до 200 евра по ару, али то је пољска земља где хоће и луцерка и жито. Тако да у неколико откоса имамо бар луцерку за своја грла.“
Најтеже питање је цена млека и меса. Марко каже да би, да није субвенција, многи затворили штале.
„Цена је 47 динара, без премије. За сада смо имали среће што је била родна година. Родили су и сено, јечам, пшеница, а ни кукуруз уз Мораву није лош, па нас то мало вади да не докупљујемо храну. Тешко, да није ових субвенција, тешко бисмо се одржали“ закључује домаћин Марко.
Марку су подршка супруга, ташта и четири ћерке, понос Гајовића, које се не либе да покрену тешке машине у орању, сетви, силажи и жетви. Јана се издваја по љубави према селу и томе што је једна од најбољих ученица средњих пољопривредних школа у Србији. Наиме, Јана је до јуна била ученица Пољопривредно-хемијске школе „Др Ђорђе Радић“ у Краљеву и завршила је школовање као ђак генерације на смеру ветеринарски техничар. За сада је одлучила да направи једногодишњу паузу, остане уз родитеље и настави посао на имању на којем је одрасла и на којем је још као дете заволела животиње и све оно што живот на селу подразумева.
„Одмалена сам уз тату и маму заволела и животиње и овај посао. То волим. Село не бих мењала никад за град и имам у плану да останем сад. Овде сам код куће са родитељима. Наставила сам посао са њима. Колико будем могла, ја ћу им помоћи, да им олакшам, да наставим то. У случају да се нешто промени, наставила бих даље. Али још размишљам о томе, има времена, мислим да никад није касно.“
Добар део сезоне краве су на испаши, што је још један бенефит код Гајовића. План је био да се објекат мало модернизује, јер су животиње у више објеката.
„Највише би нам значило да се физички рад олакша, нарочито када је реч о чишћењу објекта и организацији простора у којем се држи стока. Једна од најважнијих ствари које би требало променити јесте уређење објекта, у којем би грла била смештена на једном месту и на начин који би свакодневни рад учинио једноставнијим. Да су све на једном месту, да је то у два реда, и то би доста олакшало. Али овако, није лоше“, наставља ова млада и скромна девојка.
Диплома остаје као сведочанство знања, али знање из ветерине за сада ће примењивати на својој фарми. Можда једног дана буде имала и неку прераду.
„Првенствено, овде не можеш да знаш један занат да би опстао у овом послу. Поред овога мораш да знаш још заната. Пре свега, то је крава, то је тељење. Ти не можеш да будеш само сточар, мораш да будеш ветеринар, мораш поред тога да знаш још много штошта. Прерада млека, то је један леп посао. Некада смо се и тиме бавили, прерађивали, правили сир и кајмак. Али када смо повећали тај број грла, то више није било могуће, тако да смо почели да предајемо млеко. У будућности се можда поново вратимо преради, никад се не зна. Зависиће од цена млека и производа“, закључује Јана.
После жетве кукуруза креће нова сезона припрема и сетва пшенице. Стајњак обилато користе, што им омогућује природно ђубрење и умањује трошак на економији. Остављамо Гајовиће у жељи да се Јани жеље испуне, јер на младима свет остаје.