Миро Рајковић из Прилика код Ивањице напустио је трговину и 2008. године започео живот од земље. Данас гаји органску малину и купину, боровницу, јагоду и шипурак, чува старе сорте воћа и годишње преради од шест до седам тона плодова. Органску малину ове године продао је за 6,2 евра по килограму, али иза те цене стоје године конверзије, скупа сертификација и огроман физички рад. На стрмим парцелама машина мало помаже, а берач од сваког продатог килограма купине добије готово половину.
У ивањичком селу Прилике готово свака кућа има бар нешто малине. За многе породице она је деценијама била најважнији, а понекад и једини сигуран извор прихода. Ипак, засади Мира Рајковића разликују се од већине. У њима нема конвенционалних средстава за заштиту нити минералних ђубрива. Коров се уклања ручно, стајњак се разноси ручно, плодови се беру и износе ручно.
На странама на којима је понекад тешко и ходати, Миро је изградио сертификовану органску производњу. Почео је 2008. године, након што је претходно радио у трговини.
„Купио сам имање и одлучио да започнем органску производњу. У почетку сам имао визију да ће се од органске хране добро зарађивати, да ће новац, што би се рекло, моћи лопатом да се купи. Међутим, није баш тако. Тржишта има, али код народа нема довољно новца. Многима је лакше да у маркету купе јефтинији производ него да плате више за органски“, прича Рајковић.
Упркос томе, није одустао. Напротив, производњу је годинама ширио, тражио нове сорте, учио и путовао, освајао купце и постепено развијао прераду. Данас су његово газдинство и фирма NETAX пример колико органска производња може да буде успешна, али и колико рада и одрицања стоји иза сваког килограма воћа.
Од трговине до два и по хектара малине
На газдинству Рајковића малина се гаји на око два и по хектара, док купина заузима приближно 82 ара. Ту су и мање површине под боровницом, јагодом и шипурком, као и стабла старих и аутохтоних сорти јабуке, шљиве, трешње и крушке.
Међу њима су кожара, будимка, крушка лубеничарка и оскоруша, воћке које су некада биле уобичајене у сеоским двориштима, а данас се све ређе могу пронаћи у производним засадима.
Малињак и купињак подигнути су 2015. године. Садни материјал за малину Миро је набавио на северу Швајцарске, близу границе са Немачком, док је до садница купине долазио у Италији, у време када сорте које је желео још нису биле лако доступне у Србији.
„Ишао сам на предавања у Француску и Италију, гледао шта људи раде и тражио сорте које су погодне за свежу потрошњу. Доносили смо по 50 или 70 садница и постепено сами развијали засад. Данас имам сорте блек сатин и честер. Погледајте лист и плод, здрави су, а у производњи не користимо хемију“, каже Рајковић.
За исхрану биљака користи овчији и кокошији стајњак, као и пелетирана органска ђубрива. Велики део потребног стајњака обезбеђује на сопственом газдинству.У таквој производњи нема пречица. Оно што се у конвенционалном засаду може решити једним проласком механизације или одговарајућим третманом, код органског произвођача често захтева дане ручног рада. „У органској производњи све је физички посао. Ручно се плеви, копа, ђубри, бере и износи. На оваквом нагибу не може машина да приђе и заврши посао уместо човека“, објашњава наш саговорник.
Три године до органског статуса
Пре него што производ добије ознаку органског, произвођач мора да прође период конверзије који најчешће траје три године. За то време сертификациона кућа прати производњу, контролише парцеле и узима узорке земљишта, листова и плодова.
Поједине парцеле могу да добију органски статус раније, док друге остају у конверзији ако контролом буде утврђено да не испуњавају све услове. Контрола се наставља и након добијања сертификата, јер се органски статус потврђује сваке године.
„Прво три године плаћате контролу и радите по правилима органске производње, а тек онда постепено добијате сертификат. Ако на некој парцели нешто не одговара, период конверзије може да буде продужен. Касније се све обнавља сваке године. Није немогуће добити сертификат, али морате да будете доследни и спремни на контролу“, истиче Рајковић. Цена те потврде није занемарљива. Сертификација газдинства ове године коштала га је око 320.000 динара. Анализе су додатних приближно 70.000, док се за трансакциони сертификат који прати продату малину и купину плаћа још око 15.000 динара. Тако произвођач, и пре почетка бербе, само за доказивање органског статуса мора да издвоји више стотина хиљада динара.
Рајковић подсећа да је раније постојао повраћај дела трошкова сертификације, али да та могућност више није доступна на исти начин. Повећани су подстицаји по хектару за органску производњу, али су трошкови контроле и анализа остали на произвођачу.
Малина за 6,2 евра, купина за 250 динара
Овогодишњу органску малину Миро је продао свежу по цени од 6,2 евра по килограму. Задовољан је и ценом и пласманом, јер код свежег плода нема губитка тежине током замрзавања и складиштења. „Малину сам продао свежу и могу да кажем да сам задовољан. Не могу да понављам да зараде нема када је има. Брање плаћам 120 динара по килограму, али када малину продате за 6,2 евра, ту ипак постоји рачуница“, отворено говори Рајковић.
Код купине је ситуација другачија. Овогодишњу производњу уговорио је по цени од 250 динара по килограму, уз плаћање одмах по испоруци. И она се продаје искључиво у свежем стању. Принос се, у зависности од године, креће између 300 и 400 килограма по ару. Род може да буде и већи, али Рајковић не жели да говори о рекордима које његове парцеле и услови производње не могу редовно да остваре.
Када се од продајне цене од 250 динара одузме 120 динара за бербу, а затим додају храна и смештај радника, простор за зараду брзо се смањује. Ту су и трошкови одржавања засада, органских ђубрива, сертификације, транспорта и пласмана. „На купини нема велике зараде. Не користимо хемију и немамо трошак минералних ђубрива, али имамо огроман физички рад. Неко тај посао мора да обави и мора да буде плаћен. Код малине је рачуница ове године добра, док је код купине много теснија“, објашњава Миро.
Берачи зараде и до 12.000 динара дневно
Највећи изазов више није само цена воћа. Све је теже пронаћи људе који хоће и могу да раде на стрмим парцелама, по сунцу, носећи гајбе до места са којег се плод може преузети. Миро је претходних година ангажовао раднике из различитих делова Србије и региона. На имању су радили људи од Кикинде до Врања, из Босне и Херцеговине, Албаније, па чак и Индије. Искуство га је научило да не доводи велике организоване групе, јер њихов одлазак може преко ноћи да заустави читаву бербу. „Сада тражим људе појединачно, једног или двојицу. Ако неко одустане, не останем одједном без свих радника. У великој групи се дешава да једног дана кажу да више не могу да раде и сви оду. А воће је зрело и не може да чека“, каже Рајковић.
Дневница је ове године износила око 6.000 динара. Они који су радили по учинку добијали су 120 динара по убраном килограму, уз обезбеђене храну и смештај. Добар берач могао је дневно да заради између 8.000 и 12.000 динара. Миро наглашава да му није жао да плати човека који ради, јер без њега ни најбољи род не вреди много. Проблем је што се број људи спремних за такав посао из године у годину смањује. Због тога је и син, рођен 1992. године, морао да се врати са факултета и помогне породици након што се Миро повредио. Он данас коси, уређује засаде, организује раднике и учествује у другим пословима. На питање да ли ће једног дана преузети газдинство, отац нема сигуран одговор. „Зна да ради и хоће да помогне, али не знам шта ће бити. Искрено, не бих волео да настави ако ће морати овако тешко да ради. Ако сам одлучи да остане, добро, а ако неће, не могу да га приморавам“, каже Миро.
Када роба нема купца, воће иде у теглу и флашу
Зависност од откупљивача и цене сировог воћа Рајковић је почео да смањује још 2014. године, када је озбиљније ушао у прераду. Данас од малине, купине, шипурка и дрена производи сокове, џемове и слатко. У понуди су и ајвар и кувани парадајз. Годишње преради приближно шест до седам тона различитог воћа и поврћа. Сировина потиче из органске производње, али готови производи немају органски сертификат, јер би посебна сертификација прераде додатно повећала трошкове. Због тога их продаје непосредно, најчешће на пијацама и преко већ изграђене мреже купаца. Производи стижу до Београда, Новог Сада и Ниша, а део се продаје путем интернета и директно на газдинству. После више од деценије, највећу вредност више не представља само тегла џема или флаша сока, већ поверење купаца.
„Најважније ми је да купац буде задовољан квалитетом и да се врати следеће године. Није ми пресудно колико ћу зарадити на једној тегли. Ако неко купи џем, па га препоручи комшиници, а она другој, тако се ствара тржиште. Најбоља реклама су задовољни купци, а жене најбоље преносе препоруку“, каже Рајковић.
Прерада му омогућава да сачува део вредности плодова који не заврше у свежој продаји. Уместо да зависе искључиво од једне бербе и једне откупне цене, малина, купина, дрен и шипурак добијају нови облик и дужи рок продаје. То, међутим, значи и још више рада. Када се заврши дан у засаду, почиње прање, припрема, кување, пуњење, пастеризација и паковање. Тек после тога долазе одлазак на пијацу, комуникација са купцима и испорука.
Не тражи новац, већ машине
Када говори о подршци која би му највише значила, Миро не тражи новац за текућу потрошњу. Потребна му је опрема која би олакшала прераду и смањила зависност од ручног рада. „Не треба мени помоћ у новцу. Требају ми машине. Желим да унапредим прераду, али када конкуришем, очекујем да се јасно види ко заиста има производњу, колико ради и за шта му опрема треба. Не може неко са пет ари да буде у истом положају као произвођач са два и по хектара“, сматра Рајковић.
Он тражи више јасноће приликом бодовања и доделе опреме. Уверен је да предност треба да имају активна газдинства која могу да докажу обим производње, тржиште и потребу за конкретном инвестицијом.
Посебно указује на проблем прага за улазак у систем ПДВ-а. Иако органски произвођачи добијају веће подстицаје по хектару, њихов производ има и вишу продајну цену, па брже достижу прописани промет. Истовремено, имају мање улазних трошкова на које могу да користе повраћај ПДВ-а, јер не купују конвенционална средства за заштиту и минерална ђубрива. Рајковић је до почетка 2026. године био у систему ПДВ-а, али је из њега изашао јер му се, према сопственој рачуници, није исплатило да плаћа обавезе, а да могућност одбитка користи готово искључиво за гориво.
Село у којем је остала једна крава
Прича о органској малини не може се одвојити од приче о селу. Производња може да има добру цену и сигурног купца, али без људи нема ко да обере плод, одржава засад и настави породични посао. У Приликама се, према речима Мира Рајковића, још може пристојно живети. Ивањица има дрвну индустрију, а малина и даље обезбеђује приход великом броју домаћинстава. „Можемо коректно да живимо. Не да се разбацујемо, него да живимо од свог рада“, каже он.
Ипак, демографска слика села постаје све тежа. Његов син, рођен 1992. године, међу најмлађим је људима који су остали у овом засеоку. Млади одлазе у Београд и друге веће градове, куће остају без наследника, а производња која је некада била уобичајена постепено нестаје. „Некада је свака кућа имала по две или три краве. Данас је у целом селу остала једна. Имамо петнаестак мушкараца између 45 и 60 година који се нису оженили. Остали су овде да живе и раде, али деце више готово да нема“, прича Рајковић.
Та једна преостала крава можда јасније од било које статистике описује шта се догодило селу. Нестанак стоке није само губитак производње. Са њом нестају стајњак, обрада ливада, одржавање имања, свакодневни послови који су породицу везивали за кућу и разлог да се на газдинству остане током целе године.
Не може више да шири производњу
Иако је створио тржиште и могао би да прода више органских производа, Миро не планира ново ширење засада. „Не могу више физички. Стигле су и године. Нисам више млад као када сам пре петнаестак година почињао“, признаје он.
Ова реченица можда најбоље описује границу органске производње на породичном газдинству. Она није постављена само површином земље, капиталом или тржиштем, већ снагом људи који сваког јутра улазе у засад.
Рајковић је доказао да органска малина може да пронађе купца и постигне високу цену. Показао је и да прерада може да сачува вредност воћа и донесе независност од једног откупљивача. Али његова рачуница открива и другу страну: више стотина хиљада динара за сертификацију и анализе, 120 динара за бербу сваког килограма, храна и смештај радника, ручни рад на стрмим парцелама и непрестана потрага за купцима.
Зато цена од 6,2 евра за килограм органске малине не представља лаку зараду. Она је цена производа који је три године чекао сертификат, који је прошао контроле и анализе и који је од засада до паковања више пута прошао кроз људске руке.
На газдинству Мира Рајковића органско није само ознака на папиру. То је читав начин производње, али и начин живота. А његова будућност неће зависити само од тога колико ће коштати малина, већ и од много тежег питања: ко ће сутра остати да је гаји?