Пут ка Акмачићима, селу на обронцима Златара, није само путовање кроз један од најлепших предела Србије. То је пут до људи који су остали верни свом завичају и који сваког дана доказују да се и у суровим планинским условима може створити озбиљна и профитабилна пољопривредна производња. На више од хиљаду метара надморске висине природа овде диктира правила. Пролећни мразеви, кратка вегетација, честе временске непогоде и недостатак система за наводњавање чине да свака производна сезона буде неизвесна. Управо зато свака кртола која стигне са Златара има посебну вредност, јер иза ње стоје знање, искуство и огроман рад.
У таквом амбијенту затичемо Уроша Гујаничића, тридесеттрогодишњег пољопривредника који је, заједно са својом породицом, створио једно од највећих газдинстава за производњу кромпира у овом делу Србије. Док његови вршњаци своју будућност траже у градовима или иностранству, Урош је остао у родном селу и наставио породичну традицију дугу три деценије. Данас на око 30 хектара производе више од 900 тона кромпира годишње, развијају производњу висококвалитетног семенског кромпира и сваке сезоне ангажују тридесетак сезонских радника. Њихов кромпир стиже до трпеза широм Србије, а све већи број професионалних произвођача препознаје квалитет семенског материјала који долази са Златара.
На први поглед све делује мирно. Уредни редови кромпира простиру се преко брежуљака, а свеж планински ваздух и зелени пејзажи не откривају колико је труда потребно да би се овакви усеви одржали. Међутим, иза сваке њиве стоји пажљиво планирање. Од избора парцеле и плодореда, преко набавке сертификованог семена, до прихране, заштите и складиштења, свака одлука директно утиче на коначан резултат. У производњи кромпира нема случајности, а још мање простора за грешке.
„Почеци су били јако тешки. Из године у годину смо повећавали производњу и дошли до овога што данас имамо. За наше услове 30 хектара је озбиљан посао, али све је настало захваљујући породици и раду“, каже Урош док обилази усев који ће за неколико месеци дати нови род. У његовом гласу нема велике патетике нити жеље да истиче сопствене заслуге. Напротив, стиче се утисак да му је важније да говори о земљи, сортама и будућности производње него о себи. Управо та скромност, уз несумњиво знање и посвећеност, оставља најјачи утисак на свакога ко дође на његово газдинство.
Планина даје мањи принос, али много већи квалитет
Кромпир са Златара већ деценијама има посебну репутацију међу потрошачима, а они који га једном пробају најчешће му се поново враћају. Разлог није само традиција, већ специфични услови производње који се не могу лако пресликати у другим деловима Србије. Док се у равничарским пределима тежи што већим приносима, овде се води борба за сваки килограм, али је коначни производ препознатљив по укусу, чврстој структури и дугом периоду чувања. Управо због тога златарски кромпир има своје верне купце, како на зеленим пијацама, тако и међу професионалним трговцима који добро знају шта купују.
„Ово је планински кромпир и ми верујемо да је један од најквалитетнијих у Србији. Код нас нема система за наводњавање, па кромпир није воден као што често буде у нижим пределима. Чврст је, укусан и може да се чува месецима. Вадимо га од почетка септембра, а уз добро складиштење остаје квалитетан све до касног пролећа“, прича Урош док показује усев који је почетком маја засађен на овој парцели.
На газдинству Гујаничић производи се десетак сорти кромпира. Семенски материјал стиже углавном из Холандије, а сваке године пажљиво се бирају сорте које ће најбоље одговорити климатским условима Златара и захтевима тржишта. Агрија је годинама једна од најтраженијих због изузетног укуса и одлична је за пржење, док су Белароса и Есма препознатљиве по црвеној покожици и правилном облику кртоле. Управо због тих особина домаћице их радо бирају за припрему различитих јела, а све више их траже и ресторани који желе уједначен квалитет.
„Мени је Агрија фаворит за пржење, а од црвених сорти Белароса и Есма. Свака има своју намену и зато је важно погодити шта тржиште тражи. Данас више није довољно само произвести кромпир, већ морате произвести сорту коју купац жели“, објашњава наш домаћин.
Последњих година породица све више развија и производњу семенског кромпира, што представља значајан искорак у односу на класичну производњу конзумног кромпира. То је посао који захтева далеко више знања, контроле и дисциплине, али истовремено доноси већу додату вредност. Здравствена исправност семена, избор парцела, плодоред и контрола сваке фазе производње овде су питање професионалног угледа. Управо зато купци из различитих крајева Србије све чешће долазе у Акмачиће по семенски кромпир, јер знају да иза сваке вреће стоји породично име које се годинама гради квалитетом, а не великим обећањима.
Производња која тражи знање, капитал и стрпљење
За разлику од многих других ратарских култура, кромпир не прашта импровизацију. Од тренутка када се набави сертификовано семе, па све до последње вреће која напусти складиште, свака операција носи свој трошак и свој ризик. Производња почиње још током зиме, када се праве планови, бирају сорте и обезбеђује репроматеријал. Потом следе припрема земљишта, садња, прихрана, заштита, механичка обрада, контрола болести и штеточина, а сваки пропуст може скупо да кошта. Зато искусни произвођачи кажу да се кромпир не гаји само на њиви, већ и у глави домаћина.
Управо због тога производња кромпира данас спада међу најскупље у биљној производњи. Цена сертификованог семенског материјала, минералних ђубрива, средстава за заштиту, горива и механизације из године у годину расте, а зарада зависи од тржишта које је често непредвидиво. Довољно је да временске прилике закажу или да цена падне у време вађења и сав труд може бити доведен у питање. Зато успешни произвођачи све мање говоре о приносу, а све више о економици производње, квалитету и правом тренутку продаје.
„Принос код нас буде од 25 до 40 тона по хектару, све зависи од године. Ми смо се определили да производимо квалитетно семе, како за нас тако и за друге произвођаче широм Србије. То је наш пут и желимо да по томе будемо препознатљиви“, каже Урош.
Један од највећих искорака породица Гујаничић направила је 2020. године изградњом савременог складишта. До тада је, као и већина произвођача, била принуђена да значајан део рода прода одмах после вађења, када су цене најниже. Данас је ситуација потпуно другачија. Захваљујући складишном простору, кромпир може да сачека повољнији тренутак за продају, чиме се значајно поправља економика производње. Инвестиција је реализована уз подршку Министарства пољопривреде, које је кроз националне мере подршке вратило 65 одсто уложених средстава, а породица већ планира изградњу још једног складишта и набавку нове механизације.
„Без подршке државе било би много теже. Складиште нам је променило начин пословања, а сада желимо да направимо још један објекат и уведемо нове машине како бисмо били још ефикаснији“, истиче Урош.
Данас се успех у производњи кромпира не мери само бројем тона по хектару. Мери се способношћу да се производња организује као озбиљан посао, да се препозна тренутак за инвестиције и да се квалитет претвори у сигуран пласман. Управо у томе лежи највећа вредност газдинства породице Гујаничић – они не производе само кромпир, већ годинама стрпљиво граде препознатљив бренд који купци повезују са квалитетом, поузданошћу и поштеним односом према послу.
Будућност остаје тамо где има ко да је гради
На газдинству Гујаничић нема поделе на радно време и слободан дан. Када почне сезона, сваки дан је важан, а сваки посао мора бити завршен на време. Окосницу производње чини породица, али током најинтензивнијих послова, нарочито у време вађења, сортирања и паковања кромпира, на газдинству је ангажовано и око тридесет сезонских радника. То најбоље говори о обиму производње и озбиљности посла који се овде обавља. Тридесет хектара распоређено је на двадесетак парцела, а планински терен (надморска висина преко 1100 метара) не дозвољава употребу великих машина, па је добра организација једнако важна као и квалитетно семе или повољно време.
И поред свих изазова, Урош ниједног тренутка не помишља да напусти родни крај. Напротив, верује да се управо овде може градити будућност, ако постоје знање, упорност и спремност да се непрестано улаже у производњу.
„Родни крај је оно што ме држи овде. Волим овај посао и најлепше је када породица ради заједно. Такав рад нема цену. Надам се да ће и мој син једног дана наставити оно што смо ми започели“, каже Урош.
Док разговарамо, поглед се губи према зеленим падинама Златара. Наизглед, све делује мирно. Међутим, иза сваке њиве, сваког реда кромпира и сваке кртоле која ће ускоро стићи до потрошача стоје хиљаде сати рада, непроспаване ноћи и неизвесност коју само пољопривредници добро разумеју. У времену када се све чешће говори о томе да село остаје без младих људи, прича породице Гујаничић показује да постоји и другачији пут. Пут на којем се успех не гради преко ноћи, већ годинама, стрпљиво, корак по корак.
Одлазећи из Акмачића, носимо утисак да овде нисмо затекли само успешне произвођаче кромпира. Срели смо породицу која је од пољопривреде направила начин живота и озбиљан породични бизнис, показујући да и на више од хиљаду метара надморске висине може да се производи врхунска храна, запошљавају људи и ствара нова вредност. Можда је управо у томе највећа лекција са Златара – будућност српске пољопривреде неће градити они који траже лакши пут, већ људи попут Гујаничића, који су одлучили да остану тамо где су рођени и да својим радом докажу да село има будућност.
Текст и фото: Горан Ђаковић