Кикирики се све чешће помиње као култура која би могла да заузме значајније место у европској пољопривреди. Иако га већина потрошача доживљава као грицкалицу, његова производња је далеко сложенија него што се на први поглед чини. Француски произвођачи последњих година улажу у развој новог производног ланца, а искуства показују да ова легуминоза има добру перспективу тамо где су испуњени одговарајући климатски и земљишни услови.
Како објашњава Мајкл Бертран, координатор производње кукуруза, кокичара и кикирикија у задрузи Océane, кикирики има веома необичан начин формирања плода. После цветања развија се посебна стабљичица, такозвани гинофор, која се савија према земљи и продире у тло, где се касније формира махуна са плодовима. Управо зато је избор земљишта један од најважнијих предуслова успешне производње.
За добар род неопходна су лака, добро дренирана, песковито-иловаста земљишта са мало глине и камена. Подједнако је важна и температура, па се сетва обавља тек када се земљиште довољно загреје, најчешће почетком маја. Што је лето топлије, то ће биљка развити више цветова и махуна, што директно утиче на принос.
Сетва се изводи стандардним сејалицама за кукуруз, уз размак редова од 70 до 80 центиметара и густину већу од 200.000 биљака по хектару. Размак мора бити прилагођен и каснијој механизованој жетви, јер се користе специјалне машине за вађење кикирикија из земље.
Наводњавање има значајну улогу, али није потребно током целог вегетационог периода. Најважније је обезбедити довољно влаге у време цветања, које наступа већ крајем јуна или почетком јула. Ако се вода обезбеди у том периоду, касније су потребе биљке знатно мање него код већине других ратарских култура.
Једна од предности производње је и једноставнија заштита усева. Захваљујући сетви у редове, међуредна обрада успешно сузбија корове, па се након почетне примене хербицида већи део посла обавља механички. Истовремено, произвођачи истичу да до сада нису имали значајнијих проблема са болестима и штеточинама, због чега се у многим случајевима производња одвија без употребе фунгицида.
Жетва кикирикија одвија се у две фазе. Прво специјална машина подиже биљке из земље, отреса вишак земље и окреће их тако да се махуне природно суше на њиви пет до десет дана. Након тога следи вршидба, током које се одвајају махуне од биљне масе. Добијени плодови се потом додатно суше у проветреним коморама на ниској температури од 24 до 48 сати како би се обезбедио квалитет и стабилност производа.
Занимљиво је да Француска још нема сопствене машине за вађење кикирикија, па се користи механизација увезена из Бразила. План је да се са ширењем производње набави и домаћа опрема како би цео процес био независан од спољних извођача.
Као и друге легуминозе, кикирики не треба гајити на истој парцели пре истека три до четири године. Биљка везује азот из ваздуха, а након жетве биљни остаци остају на њиви и обогаћују земљиште, што представља добру основу за наредне културе које имају веће потребе за азотом. Због тога се кикирики сматра одличним предусевом у плодореду.
Иако економска анализа производње још није у потпуности завршена, француски стручњаци сматрају да би кикирики могао да постане култура са високом додатом вредношћу, слично као што је то данас кукуруз кокичар. Управо због тога све више произвођача прати развој овог сектора, који би у наредним годинама могао да постане важан део европске пољопривреде.