Србија је добила нову Стратегију пољопривреде и руралног развоја за период од 2026. до 2034. године. Иако овакви документи по правилу привлаче мање пажње од годишњег аграрног буџета и јавних позива, овога пута вреди погледати шта је заиста написано. Разлог је једноставан: Стратегија најављује неколико промена које би у наредним годинама могле непосредно да утичу на начин на који се деле подстицаји, воде пољопривредна газдинства, организују произвођачи и уређује тржиште.
У средишту новог документа је прехрамбени суверенитет Србије. Практично, то значи способност државе да обезбеди довољне количине безбедне и квалитетне хране из домаће производње, уз смањивање зависности од увоза и јачање домаћих производних и прерађивачких капацитета.
То је важна промена угла. Пољопривреда се више не посматра само кроз количину произведене пшенице, кукуруза, млека, меса или воћа, већ и кроз питање колико је производња стабилна, колико вредности остаје у Србији и колико су наша газдинства способна да издрже тржишне и климатске поремећаје.
Подстицаји би требало више да покрећу инвестиције
За пољопривреднике је вероватно најважнији део документа онај који се односи на будућност система подстицаја.
Стратегија предвиђа реформу тог система и усмеравање јавне подршке ка развојним мерама које подстичу инвестиције, модернизацију производње, иновације и дугорочну одрживост газдинстава. Истовремено се наглашава потреба јачања производних и прерађивачких капацитета и увођења савремених технологија како би се повећала додата вредност пољопривредних производа.
Другим речима, идеја није да се државна подршка посматра искључиво као новац који пољопривредник добија по хектару, грлу или литру, већ да већи значај добију мере које газдинству омогућавају да инвестира, повећа продуктивност и постане конкурентније.
Колико ће се тај однос заиста променити, у Стратегији још није прецизирано. То ће бити једно од најважнијих питања приликом израде програма и акционих планова.
Следи и реформа Регистра пољопривредних газдинстава
Међу конкретним новинама налази се и реформа Регистра пољопривредних газдинстава.
То на први поглед делује као административно питање, али је Регистар основ практично читавог система аграрне подршке. Преко података о газдинству, земљишту, производњи и другим ресурсима утврђује се право на велики број подстицаја.
Зато ће начин на који ова реформа буде спроведена бити важан и за државу и за произвођаче. Држава треба да има прецизнију слику стварне производње и коришћења буџетских средстава, док произвођачима систем мора да буде једноставнији и предвидљивији.
Стратегија истовремено предвиђа повећање учешћа и разноврсности мера развоја села у оквиру укупних подстицаја.
Произвођачи морају да се организују
Један од хроничних проблема српске пољопривреде јесте велики број појединачних произвођача који на тржиште излазе сами. Када се са једне стране налази пољопривредник са неколико хектара или десетина грла, а са друге велики откупљивач, прерађивач или трговински систем, јасно је ко има јачу преговарачку позицију.
Нова Стратегија зато предвиђа успостављање и организовање произвођачких организација, али и формирање кровних националних удружења по гранама пољопривреде.
Ако овај део буде спроведен како треба, произвођачке организације могле би да омогуће заједнички наступ на тржишту, планирање производње и јачу позицију пољопривредника у ланцу вредности.
Управо је побољшање положаја произвођача у том ланцу један од праваца које Стратегија препознаје, заједно са развојем прераде, производа више додате вредности и нових тржишних канала.
Србија треба више да прерађује оно што произведе
Још једна важна порука документа односи се на прераду.
Српска пољопривреда не може дугорочно да гради конкурентност само на производњи и извозу сировина. Разлика између продате сировине и готовог производа често је управо она вредност која одређује колико новца остаје произвођачу и домаћој привреди.
Због тога Стратегија предвиђа јачање производних и прерађивачких капацитета, модернизацију и увођење технологија које треба да повећају додату вредност домаћих пољопривредних производа.
То је нарочито важно у секторима у којима Србија има значајну примарну производњу, али недовољно развијену финализацију производа.
Наводњавање добија посебан програм
Климатске промене у новом документу више нису споредна тема. Суше, високе температуре и нестабилни временски услови означени су као један од главних ризика за стабилност производње.
Стратегија због тога предвиђа израду и усвајање посебног Програма наводњавања и одводњавања, примену климатски паметне пољопривреде и подстицаје за интегрисане ратарско-сточарске системе.
Потреба за тим није теоријска. У образложењу Стратегије директно се наводи да раст температура, све чешће суше и нестабилни временски услови повећавају потребу за улагањима у наводњавање, одводњавање, противградну заштиту и технологије прилагођене климатским променама.
Омбудсман за храну и нова правила на тржишту
Међу занимљивијим решењима је и предлог за именовање омбудсмана за храну.
Поред тога, предвиђени су уређење тржишта пољопривредних производа, модернизација пијаца и примена тржишних стандарда за свеже воће и поврће, јаја и живинско месо.
Ово је сегмент који ће посебно бити интересантан произвођачима јер проблем српске пољопривреде одавно није само како нешто произвести. Подједнако важно је како производ продати, под којим условима и колики део крајње цене припада ономе ко је храну произвео.
Наука и саветодавци у једном систему
Стратегија предвиђа и интеграцију пољопривредних и саветодавних услуга у шири систем пољопривредног знања и иновација, познат као АКИС, као и увођење програма целоживотног учења.
То би требало да омогући бржи пренос знања од факултета и института до произвођача. У времену када се технологије у пољопривреди мењају изузетно брзо, од прецизне сетве и сензора до дигиталног праћења производње, та веза постаје све важнија.
Само образложење Стратегије упозорава да дигитална и прецизна пољопривреда, биотехнологија и савремене методе управљања производњом напредују брже него што већина газдинстава може да их усваја.
Стипендије за децу пољопривредника
Једна од конкретнијих новина односи се на младе. Предвиђене су стипендије за децу пољопривредних произвођача која студирају агрономију, ветерину и друге сродне науке.
Иза те мере стоји много већи проблем. Села губе становништво, млади одлазе, а старосна структура носилаца газдинстава постаје све неповољнија. Стратегија зато питање пољопривреде повезује са демографијом, инфраструктуром, економским активностима и условима живота на селу.
Кључни тест тек следи
Стратегија је дугорочни оквир, а не списак јавних позива за наредну годину. Зато у њој још нема одговора колико ће новца добити свака од најављених мера нити тачних датума њиховог увођења.
То ће се разрађивати кроз Национални програм за пољопривреду, Национални програм руралног развоја и трогодишње акционе планове. Управо ће акциони планови морати да садрже конкретне активности, носиоце, рокове, потребна средства и показатеље учинка. Први ће обухватити период од 2026. до 2028. године.
Зато ће прави тест нове Стратегије бити оно што следи после њеног усвајања.
Ако реформа подстицаја добије јасна правила, ако Регистар газдинстава буде одражавао стварну производњу, ако произвођачке организације заживе, а програми наводњавања, инвестиција и прераде добију новац и рокове, Стратегија ће имати непосредан ефекат на српску пољопривреду.
До 2034. године има довољно времена за велике промене. Али први одговор на питање да ли ће их заиста бити добићемо много раније – већ кроз први акциони план за период 2026–2028. године.