Живот на селу и бављење пољопривредом захтева, као што смо писали више пута, много одрицања. Поред тешког и често мукотрпног рада и његових неизвесних користи, будући да зависе од „природних сила“ и/или „воље државе“, јавља се и недостатак слободног времена, а на крају и питање шта, како и где када понестане снаге за рад и да ли ће се неко снаћи. Међутим, многи наши саговорници, без обзира на све наведено, слажу се у неколико ствари – колико год да је тешко, радиш за себе, сам си свој газда, имаш неку слободу и не би мењали начин живота. Тако је и са брачним паром Маринком и Светланом Миланковић, који од 1998. године живе на Маринкином родном имању у месној заједници Верушић код Шиштака, где обрађују део земље, гаје краве и производе домаћи сир за продају.
Увек тражен кувани и подливени сир
Пре приче о Миланковићевом животу на салашу, занимљиво је истаћи да га је Светлана заменила животом у граду. Рођена Суботичанка, одрасла у суботичком насељу Зорка, 1995. године се удала за Маринка из Верушића, са којим су у граду живели три године, а 1998. године. преселио десетак километара од свог центра, на мужевљеву родну фарму. Пре тога је радила у фабрици обуће Солид у Суботици, из које је отишла незадовољна условима рада, односно платом која је каснила месецима.
»Тада смо живели од плате мог мужа, а он је радио на откупу стоке и пољопривредних производа у фирми коју је водио са колегом. Затворио ју је након што смо се преселили на имање, где је наставио да се бави пољопривредом, док сам ја са троје деце и вођење домаћинства узгајала поврће и правила домаће тесто. Свекрва Матилка је радила и продавала сир на пијаци, али након што се разболела, ја сам све преузела и више нисам имала времена да се бавим поврћем“, прича нам Светлана.
Илустрација: Фарма
Муж музе краве, свако јутро и вече, а од четири краве које тренутно имају произведе се око 90 литара млека дневно.
»Све иде у прераду, од једне муже је 8-9 кг сира, а ја правим кувани и подливени сир. Код куваног сира прерада је другачија и користи се већа количина млека“, каже Светлана, док Маринко додаје да количина сира зависи од доба године.
Наиме, како објашњава, иако се краве хране исто током целе године, зими у млеку има више сира, протеина и масти, а лети је мање, у сиру је више сурутке, количина суве материје је мања. Најбоље је, додаје, у пролеће и јесен, па и зими попут ове.
Светланина свекрва је почела да продаје сир још 90-их година у Бувљаку, а њена снаја то ради последњих осам година.
»Преузела сам њене муштерије, тако да је посао настављен и није било потребе за било каквим доказима или стицањем купаца. Све ово време имам сталне муштерије, али радим и по поруџбинама, а од короне вршимо и кућну доставу. Налазим се у сали млекаре и ту сам сваког дана од 8 до 12 часова, осим недеље и понедељка. Има још две жене које продају сир, али ми нисмо једна другој конкуренција јер сви имамо своје муштерије, а дешава се да и њихови купују од мене и обрнуто. Док није било млечне хале, продавали смо напољу на тезги, али овако су услови много бољи, како за продају тако и за сам сир који се налази у расхладној витрини. Пре нас је било више људи који су продавали ове производе, али су многи одустали у време када је литар млека био 40 динара“, каже Светлана, на шта Маринко наставља причу како је овај посао некада био исплативији. .
»Могло би се живети са две или три краве. Међутим, цена млека је постепено падала, а инпути (уље, семе, струја, порези…) су расли. Тако је било до корона вируса, а онда је услед несташице домаћег млека, односно веће потражње, цена почела мало да расте. Да се то није догодило, престали бисмо са овим. У међувремену смо имали доста пехова – за шест месеци су угинуле три од наших пет крава (једна јер је била гојазна, друга од гљивица, а трећа од срчаног удара). Остале су нам две краве, али је, срећом, цена млека мало скочила и ту смо балансирали, односно преживели годину-две док нисмо подигли још две. А онда смо почели постепено да се дижемо, као ‘Феникс из пепела’. Овим послом успели смо да подигнемо троје деце, а најстаријој ћерки финансирамо студије у Новом Саду. Јако је тешко у овим условима, са оваквим приходима, јер немамо ни много земље (пет хектара) и све што на њој произведемо иде за исхрану крава, а имамо и једну крмачу са четири прасета и живину, “, каже нам Маринко.
Рад, рад и само рад, али ипак…
Продаја сира иде добро, захваљујући чему опстају, али супружници истичу да није лако.
»Волим ово да радим, али када сви иду на лето на одмор, ми не можемо. Више од 20 година нигде нисмо ишли, јер ово мора да се ради стално, а нема ко други“, каже Светлана, на шта Маринко додаје:
„Нема чак и ако бих платио. Пре четири године успели смо први пут да отпутујемо на море и то само захваљујући комшиници Отилији Тилки Бугановић која је понудила, без накнаде, да прихвати мужу, с тим што су ту биле и наше две ћерке које су правиле сир и продавале на пијаци“.
Илустрација: Доручак уз мало сира и кајмака то је посластица
О животу и условима живота на селу супружници кажу:
„Не знам да ли бих се сада снашао у граду, поготово у стану. Не жалим што сам овде. Када сам дошао, мислио сам да је ово ‘смак света’ и никога нисам познавао. Нисам ни знао да ово постоји, Шандоре – последња станица и то је то. Старијим људима верујем да овде није лако, јер нема продавнице, пекаре, буквално ништа, само куће. Нама који смо у покрету и идемо често или свакодневно у град, много је лакше, јер тада решавамо набавку и радимо све што треба”.
»Имамо три-четири минута аутом до шандорске цркве. Има мира, тишине, чист и свеж ваздух, нема смога, загађења, ма милина“, истиче Маринко.
Имају троје деце – Јасмину (27), Весну (24) и Ивана (16), а двоје млађих су рођени на имању.
»Овде сам од почетка имала другарицу са којом сам ишла у вртић и школу. У школу (ОШ „Свети Сава” у Александрову) сам ишла организованим превозом, с тим што сам до аутобуске станице ишла пешице или бициклом на око два километра од наше куће, а зими су нас родитељи водили тамо. Када сам излазила у град, ако бих ишла са сестром, возио би нас тата, а када сам ишла сама, углавном бих спавала код баке и деде у Зорки, одакле бих излазила таксијем. У средњој школи сам једини живела на имању и чији су се родитељи бавили производњом и продајом сира. Најтеже ми је било зими када сам ишла у школу и када сам чекала аутобус. Десило се да се успут поквари, па смо га дуго чекали на хладном и ударном ветру. Кад размишљам о својој будућности, што даље од крава, млека и сира. Волим да живим у кући, не бих могла да живим у стану, али не бих изабрала овакав живот“, каже Весна, док Иван има мало другачију причу:
»Свиђа ми се овде на селу и волим да радим. Сад кад бих се преселио у град, не знам како бих се снашао. Навикао сам на ово и могу да се видим овде у будућности, али о томе касније”.
Маринко наставља на синове речи:
»Не бих желео да се само бави овим. Он иде у школу, препоручио бих му да се запосли, тако су примања већа, и овде је робија и кад си болестан мораш да радиш. Надам се да ћемо ове године успети негде да одемо на 10-14 дана. Све ово има предности и мане. Највећа предност је што сте сами себи газда, све што радите је за себе и своју породицу и борите се за себе. Такође, постоји та слобода ма колико посла имали. Свакако, ту је и наша велика одговорност ( што се тиче муже, исхране, хигијене…), јер се незадовољан купац сигурно неће вратити, ипак ће се жалити другима, задовољан (можда) хоће, али до сада вратите муштерије и увек их имамо. Нико не стоји иза нас, ми смо ти који смо одговорни за све што радимо. Дакле, радићемо ово док можемо, без обзира што нас држава не слуша“, истиче он, а супруга га подржава: „Не бих се мењао ни за шта и желим да наставим са овим“ .
И. Петреканић Сич
Извор: https://www.hrvatskarijec.rs/vijest/8216/%C2%BBNije-lako,-ali-radit-cemo-dok-mozemo%C2%AB/
