Како је изгледало пчеларење у Србији у доба Немањића

Аутор: draganadpetrovic
134 посета

Пчеларење је у историји српског народа увек играло веома важну улогу. Oстало је уписано у старим списима да је у 1. веку нове ере у Панонској низији, којом су тада владали Хуни, најцењеније пиће било медос односно медовина, а главни снабдевачи су били мештани насеља око Дунава и Тисе. Доласком Јужних Словена на Балканско полуострво у 6. веку пчеларење се још више развија, да би свој процват доживело преласком Словена у хришћанство. Симболички пчеле су биле изузетно поштоване у хришћанству због своје марљивости и чистоће, а мед и восак су се сматрали божјим благословом, јер је восак био неопходан за израду свећа. Занимљиво је да су скоро српски средњовековни владари, укључујући и Немањиће, изузетно поштовали пчеларење и пчеларе који су били под њиховом заштитом.

По заштитом владара

Стефан Немања Првовенчани посебним указом обезбедио је слободну трговину медом и воском са Дубровчанима и Млечанима. У једонм делу указа је наглашено да „уколико се пронађе мед мешан са водом, одмах се све одузима“ што говори да се држава борила против превара у овој области. Пчеларењем су се бави сељаци, властела, па чак и сами владари. Пчелари су имали посебан статус у друштву, јер су се сматрали стручњацима, а њихово знање се преносило с колена на колено унутар породица.

Илустрација: Свети Сава је увео шправило да сваки манастир мора да има барем два пчелара што се махом поштује и данас

Пчеле су се у средњовековној Србији гајиле у примитивним кошницама попут издубљених стабала, плетених кошева од прућа, прекривених глином или шупљих пањева. Забележено је да су пчелари често селили кошнице ближе пашњацима богатим медоносним биљем, како би обезбедили бољу испашу. Мед је у то време био главни природни заслађивач и кључни састојак за производњу пића попут медовине. Такође, користио се у исхрани, народној медицини и за религијске обреде. Поред меда изузетно је био цењен восак од кога су се правиле свеће, али и као важан трговачки производ. Пчеларење је често било део права на коришћење шума, које су биле у власништву властелина, манастира или краљевске породице. Документи из тог периода, попут повеља које су додељивале привилегије манастирима, помињу се пчелари као људе који су били задужени за пчелињаке, као и њихово право на „пчелиње паше“.

Први српски архиепископ СПЦ Свети Сава је био инспирисан византијским манастирским устројством, где је пчеларство било од суштинског значаја за опстанак и функционисање монашких заједница. У Србији, под његовим утицајем, пчеларство је постало важна делатност у манастирима. Мед се користио у исхрани, посебно током поста, док је восак био неопходан за прављење свећа за литургијску употребу. Било је прописано да сваки манастир мора да има барем два пчелара!

Илустрација: Пчеларе је краљ Милутин ослободио свих других обавеза како би бринули само о пчелама

Да би се обезбедила и још више појачала производња меда и воска, пчелари су ослобођени свих других дужности, па и војних. Краљ Милутин у једном писму пише: „Пчелари да не раде никакве друге послове, нека буду само пчелари“. Српски средњовековини владари били су врло наклоњени пчеларима о чему сведочи хрисовуља цара Душана о оснивању манастира св. Арханђела Михаила и Гаврила у Призрену, у којој је обележио међе пчелињака на Слатини. Верује се да је овај пчелињак имао 10 пчелара који су бринули о неколико хиљада кошница. Колико је пчеларење било важно у Србији тог доба говори и податак да се индиректно помиње и у Душановом законику у контексту права на коришћење шума и пашњака, али и  заштите имовине. Иако не постоје посебне одредбе које се баве искључиво пчеларством, неколико чланова законика односило се на  пчеларе и њихов рад.

Строге казне за крађу меда

Тако Душанов законик регулише право на коришћење шума и пашњака, који су били важни за постављање кошница. Шуме су биле под заштитом и углавном су припадале властелинима, манастирима или краљу. Члан 117 Душановог законика налаже да се забрањује бесправна сеча дрвећа у манастирским и властелинским шумама, а пчелари су морали да имају дозволу како би користили ове територије за пчеларење. Душанов законик предвиђа и строге казне за крађу меда или кошница, јер су пчелари улагали велики труд у своју делатност. И док су сељаци били у зависном положају према властели и у обавези да обрађују њихова имања, пчелари су били ослобођени ове обавезе. Њихова једина дужност је била да раде на  пчелињацима, а да властели предају мед и восак сваке десете кошнице као порез што се звало „пчелшви десетак“. Пропашћу срењовековне Српске државе и властеле под турском окупацијом пчеларењем су се бавили само сељаци који су успели да ову делатност очувају у наредним вековима све до данашњих дана.

Аутор: Драгана Петровић/ Агробизнис магазин

ФОТО: Pixabay

Srodni tekstovi