Vernici Srpske pravoslavne crkve slave 6. maja Đurđevdan u spomen na stradanje Svetog Đorđa koji je pogubljen 23. aprila 303. po novom kalendaru. Smatran je za jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Đurđevdan je, odmah posle Nikoljdana najveća slava po broju domaćinstava koji ga praznuju, a poštuju ga i katolici kao imendan, pa čak i muslimani u Srbiji.
Po predanju Sveti Đorđe je zaslužan za stvaranje nemanjićke Srbije, a čini se da se ni jedan verski praznik kao ovaj nije izmešao sa predhrišćanskim verovanjima i narodnim običajima. Njegovo praznovanje posebno je naglašeno u oblastima sa razvijenijim stočarstvom. Đurđevdan je 2015. godine uvršten u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Od davnina Sveti Đorđe je imao snažan kult kod Srba i poznat je kao oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik. Sveti Đorđe je, kažu istoričari, zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. U narodu se Đurđevdan smatran za granicu između zime i leta, a vezuje se za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu, plodnost stoke i dobre useve. Dani oko Đurđevdana smatraju se magijskim, pa se pletu venci od mlečike, đurđevka, zelenih vrbovih ili leskinih grančica i prolećnog cveća, a venac se kači na vrata ili kapiju i tu ostaje do narednog Đurđevdana. Dok se kuća kiti obično se izgovaraju reči:“ Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Uoči Đurđevdana domaćica
u posudu sa vodom stavlja razno prolećno bilje, dren, zdravac i čuvarkuću, crveno jaje koje je ostalo od Vaskrsa i sve to stavi pod ružu da prenoći. Sutradan se ukućani umivaju tom vodom da budu zdravi kao dren, lepi kao ruže i da im kuća bude čuvana.
Pre svanuća narod se okuplja na Đurđevdanski uranak na nekom proplanku ili još češće na obalama reke kako bi se kupali u reci u koju se pre toga bacaju venčići od cveća ili sipa mleko. Mladići se opasuju vrbovim grančicama da bi bili napredni kao vrbe, a uranak je bio i prilika za da se „gledaju“ momci i
devojke, da se bira sebi par.
Svaka domaćinska kuća trudi se da za Đurđevdan ima bogatu trpezu. Najčešće se peku mladi jaganjci na ražnju tek odbijeni od sise, jer je njihovo meso tad
najslađe. Veruje se da na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao onda na Markovdan da mora da spava na tom istom mestu. Po ovom prazniku se gledalo i kakva će biti godina. Ako je na Đurđevdan vedro verovalo se da će biti plodna godina, a ako pada kiša – da će leto biti sušno.
Sveti Đorđe je na ikonama predstavljen na konju, u vojvodskoj odori i kopljem probada aždaju koja predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.
Sveti Đorđe je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“. I zaista deset godina nakon njegove smrti car Konstantin je hrišćanstvo proglašeno zvaničnom religijom Rimskog carstva. Iz perioda srpskog ropstva pod Turcima ostale je i legenda za Đurđevdan hajduci napuštaju jatake kod kojih su zimovali i vraćaju se u šumu da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak“.
Izvor: Agrobiznis magazin
