Naslov nema realno veze sa modom, ali ima veze sa profitom. Zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, no ona je prekinuta pre dvadesetak godina, jer su nastali problemi sa plasmanom. Plasman gasi male, mali ostaju na ulici i tako do siromaštva. Naš drugi problem je uslovljen ovim prvim, jer je svaštarenje u Srbiji podrazumevajuće. Manji posed često bude veća briga, međutim, ako se taj posed pametno iskoristi, ni egzistencija nije ugrožena.
Proizvođači povrća u Velikom Šiljegovcu, čini se rešili su pitanje svoje budućnosti, upravo zahvaljući udruživanju. Veliki Šiljegovac je bio poznat mahom po
dobrim stočarima. Oni stariji pamte da su kamioni čekali na utovar tovljenika. Do devedesetih godina prošlog veka, od tova bikova i proizvodnje mleka živele su brojne porodice, građeni objekti, kupovala mehanizacija, školovala se deca. Istina, bejbi bif i danas je ovde, ali znatno manje. Naime, tržište, smanjen izvoz, nedostatak posla u industriji menja prilike, te je u ovom kraju sve više botaničara sa proizvodnjom ukrasnog šiblja i četinara, ali i proizvođača povrća, poslednje dve godine ponajviše kornišona. Gazdinstvo Nenada Civića, bavi se povrtarstvom duže od decenije. Šarolika proizvodnja ali se izdvaja,
ne po površini, već sigurnoj završnoj priči kornišon.
„Bavimo se proizvodnjom povrća duže od decenije, bilo je i stočarenja. Radimo poljoprivredu od kada znam za sebe. Bilo je i boljih i lošijih godina. Od prošle godine radimo u okviru „Zadruge Kosmaj“. Druga priča. Sada u jeku berbe dnevno isporučim i do tone ipo ovih lepih plodova. Ranije je bilo ucene, danas znam da za prvu klasu dobijam 90 dinara. Otkupljuje se čak i salatar po ugovorenoj ceni od 18 dinara, dakle ništa ne ostaje na njivi. To mi daje mogućnost da solidno živim. Ranije je bilo problema. Proizvedeš, ulažeš, odvezeš na pijacu u Kruševac, ili Kraljevo. Ucenjuju te nakupci, nekada vratiš robu, hraniš svinje ako ih imaš. Sada je to nešto sasvim drugo. Stvarno sam zadovoljan, ne samo ja nego svi kooperanti“- kaže naš sagovornik.
Ovo je čini se ozbilja priča. Rezultati su slikom, ali i prinosom očigledni. Ukoliko standardi budu zadovoljeni, veća tražnja će iziskivati širenje proizvodnje, međutim tu nastaje novi problem.
„Vidi, ja bih možda širio, međutim ovde je prisutan problem nedostatka radne snage. Nije problem da ovih 35 ari proširim na hektar, dva. Nema ko da bere. Ja sa porodicom to ne bi uspeo. Sve od sadnje, prihrane može, berba ne. Ovo se inače bere rano ujutru. Mladi izgleda više vole da spavaju, ili piju pivo, ne znam“ žali se Civić.
Meštani u selima bar za sada nisu imali ni problema sa aktuelnim virusom. Civići poseduju oko 5 hektara rade i drugo povrće, ali im ovo donosi najbolji profit i siguran plasman. Stoga je iskustveno saslušati i poruku našeg sagovornika.
„Mislim da je zadruga prava stvar. Od ovoga može da živi mala porodica i to na godišnjem nivou. Da se radi mora, ko imamali posed do 30 ari, evo prilike da solidno živi, ne da se obogati, ali da živi da“ – kategoričan je Nenad.
Jelena Radović istog sela, radi u školi. Ta primanja nisu bila dovoljna, te je dodatno krenula kako kaže, sa njenom baštom, čime je pokušala da reši pomenuta dva problema. Bašta ili ne, ovih 12 ari izgleda gotovo pa savršeno. Jelena kaže trudi se, mada i sluša reč struke, koju obezbeđuje zadruga.
– „Znate kako, novca nikada dosta. Ranije sam svaštarila. Mnogo muke, malo para. Jako sam zadovoljna. Mora da se sluša struka, zadruga ima agronoma, svaki dan se čujemo telefonom.Često i navrati. Ja sam zadovoljna prinosom, cenom, uslugom, brigom za nas. Isplata je odmah narednog dana. Jeste veliki posao, moraš da bdiš nad ovim biljkama, neguješ ih kao dete, ali se to obilato vrati. Sada mogu da planiram zaista nešto, ranije samo sam krpila stare zakrpe i nikad kraja“ – Jelena Radović, povrtarka iz Velikog Šiljegovca.
Nama sa strane sve izgleda bajkovito, no do berbe je trebalo izdržati sve izazove koji nosi ova proizvodnja. Radovići su ranije obrađivali više zemlje i svaštarili.
Cena i sigurno tržište su prevagli da se bave upravo proizvodnjom kornišona, čije će plodove ubirati ako ih vreme posluži sigurno do sredine septembra. Berba je krenula nedavno bez većih problema. Za sada pomažu ukućani, Jelena je na godišnjem odmoru, za veći obim biće i neko dodatan angažovan. Sin Veljko ovo letovanje sigurno provodi u berbi, zbog nastale situcije, ali i korisnog džeparca.
Direktorka Zadruge, Slađana Milijašević, ekonomista po struci, lako se nakon građevinarstva i trgovine snašla u svetu poljoprivrede.
„Zadruga Kosmaj osnovana je u Mladenovcu, danas ima oko 200 kooperanata, samo u Šiljegovcu 70 zadrugara. Mi smo uvideli da naši poljoprivrednici, imaju
odlične rezultate u proizvodnji, ali nažalost loše bilanse u plasmanu. Naše je bilo da ih povežemo, da im obezbedimo sav nepohodan repromaterijal, seme, zaštitu, plasman sa sigurnom cenom. Njihov je samo rad, sve drugo naša glavobolja. Naravno, da svako od nas ima svoj cilj i interes. Prošle godine smo probali da plasiramo i papriku ajvarušu, međutim kornišoni i babura su ipak traženiji na tržištu. Jedan deo proizvodnje podmiruje potrebe naši prerađivačkih kapaciteta u Srbiji, dok jedan deo izvozimo. Naši planovi nisu oročeni Srbijom već zahtevima tržišta, te u tom smislu pravimo projektovane planove za
dalje. Meni je posebna satisfakcija u ovom poslu da su i ljudi sa kojima sarađujemo zadovoljni“.- objašnjava Slađana
Agronom Zadruge Kosmaj Saša Rašković, skoro tri decenije radi ovaj posao. Svoj radni vek poklonio je nekolicini srpskih giganata, onih državnih ali i privatnih.
Kaže pamti i bolja I lošija vremena. Biti seljak u Srbiji je sve teže, jer ulaganja često premaše dobit, koju ugroze uglavnom nakupci i trgovci.
– „Ovo je zaista odličan primer kako treba da se radi. Većina kooperantata ima nekog iskustva u povrtarstvu. Oni koji nemaju, zovu nas svakodnevno, uče. Tržište je sve zahtevnije. Ogroman je pritisak u ponudi hemije, zaštite, semena, još veći u potražnji kvalitetnih proizvoda. Da bi došli do dobre cene, morate imati kvalitet u svakom smislu, ali i količinu. Mi smo negde u svemu našli meru i rezultat nije izostao. Nadam se da će posao širiti i zadovoljiti naše
povrtare adekvatnom zaradom“- iskustveno pojašnjava Rašković.
Ovo je zaista lepa priča, za Zadrugu,zadrugare, poljoprivredu, Srbiju. Lepo je videti zadovoljne i nasmejane poljoprivrednike, što je retka prilika u našim
uslovima. Proizvodnja kornišona se odvija uglavnom na malom posedu, koju opslužuju ukućani. Može biti lepa poruka za početnike koji ne znaju šta bi sa svojim parčetom imovine!? Zarada i kvalitet su odlični, te su plodovi našli put i do stranog tržišta. Interesantno je da ova zadruga nije koristila ni dinara subvencija od države. To je razlog još većeg poštovanja.
Izvor: Agrobiznis magazin
