Стојник
Пољопривредно газдинство „Вождове јагоде“ налази се у селу Стојник на средини пута између Младеновца и Аранђеловца. Окружују га планински венци Букуље која се уздиже на 696 метара надморске висине и Венчац који је нешто нижи око 659 метара.
До Аранђеловца има 16 а до Младеновца 11,5 километара. Село се простире на површини од 1806 хектара, и спада у ред мањих када је у питању општина Аранђеловац, забележио је доктор Раденко Лазаревић у својој књизи „Стојник“ из 2004. године.
Богата историја
Како каже предање, враћајући се из лова у овом селу је од срчане капи умро деспот Стефан Лазаревић. Његова последња реч пре него што је издахнуо била је Стојник и тако је село добило име. На месту где је умро деспот, који је био најобразованији човек свог времена, подигнут је споменик – обелиск. Ово село помињао је и Вук Караџић, али и чувени француски књижевник и политичар Алфонс де Ламартин. Пролазећи кроз Србију на путу из Цариграда он је написао: „Пролазећи кроз ту величанствену самоћу, где за време толиких дана хода, око види, ма на коју страну да погледа, само једнолико и мрачно њихање лишћа храстовог дрвећа, што прекрива долине и планине, прави лисни океан. Све подсећа на земљу каква је била после стварања“.
Илустрација: Шумадија плодна и благородна
Недалеко од Стојника у суседном Орашцу 14. фебруара. 1804. године подигнут је Први српски устанак чији је вођа био Карађорђе. Према објашњењу чувеног научника и географа Јована Цвијића један од најзначајних разлога зашто је устанак почео баш овде јесте то што је Шумадија постала природна зелена тврђава.
„Онај ко је невичан овом намрсканом, скривеном и густом шумом покривеном земљишту, није се смео у њега упуштати“, написао је утемељивач српске географије.
Други, ништа мање интересантан разлог, је чињеница да су у овом делу Србије услови за живот били подношљиви, па је дошло до повлачења становнисштва које је бежало од турског зулума. Све ово је довело до демографског бума. Као трећи разлог хроничари наводе личну храброст и одлучност вође устанка.
Илустрација: Сеоско газдинство „Вождове јагоде“ на коме се производе најслађе јагоде у Шумадији
Географски и климатски услови
Последњих година у овом селу забележен је развој пољопривреде по савременим светским методама. За то су махом заслужени млади људи који су у мају 2018. године дошли у ово село са намером да започну производњу јагода под именом „Вождове јагоде“. Село Стојник није изабрано случајно. Атар села налази се на благо заталасаној површину која је раздељена речицама и потоцима. На једној од њих, Лазаревића поток, налази се прво имање Вождових јагода.
На основу истраживања Института за земљиште из Београда утврђено је да у Стојнику постоји неколико типова земљишта – гајњаче, алувијалних наноса и смоница. Када је реч о климатским условима, забележена је просечна годишња температура од 11 степени Целзијусових са годишњом количином падавина од 600 до 750 милиметара. Најтоплији месеци у години су јул и август а најхладнији јануар и фебруар. Максимална забележена температура била је 39 степени и то 1965. а најнижа минус 23,6 степени 1963. Просечна релативна влажност ваздуха прелази 70 одсто.
Најбољу оцену климатских прилика овог дела Шумадије дао је Јован Цвијић који је написао да припада умерено-континенталној клими. За ово поднебље карактеристична је блага и влажна јесен уз јаче ветрове. У атару Стојника налазе се три водотока: Лазаревића поток, Кошарана и Грабовац.
Од укупне површине под шумом је 92 хектара односно 5,2 одсто и 140 хектара ливада и пашњака. У шумама преовлађује листопадно дрвеће – липа, граба, јасен, клен… Посебно место у селу има багрем који је донет из Америке и засађен је дуж путева и на мањим површинама званим багремари. Атар села има типичан пољопривредни крајолик. Од житарица се сеју: кукуруз, пшеница, соја, сунцокрет а од крмног биља најзначајнија је луцерка.
Када је реч о животињском свету најбројнији су зечеви и фазани. Нису реткост ни јазавци, лисице и творови који могу бити проблем за живину у домаћинствима. Овде су бројне врсте птица, па цело лето певају врапци и славуји, а има и врана и чавки. Ово место било је познато као ловно подручје у коме су ловили много племићи у прошлости као и сам деспот Стефан Лазаревић. Историчари су забележили и наредбу кнеза Милоша из 1820. године према којој је свако село било обавезно да убије једног курјка и покаже његову кожу.
Према подацима из 1818. године у Стојнику је било 51 домаћинство, док је 2002. уписано 456 домаћинстава у којима је живело 1484 становника. Крајем прошлог века под воћнацима је било 125 хектара, виноградима 25,5 хектара, пашњаци и ливаде заузимале су 233, а шуме око 107 хектара. Прва земљорадничка задруга у Стојнику је основана 1924. године. Све до 1993. године није било индустријске производње. Те године Радован Милојевић основао је фирму „Стублина“. Данас је ово модерна фабрика са преко 300 запослених који раде на производњи квака, спојница, брава и других делова за врата и прозоре. Недавно је надомак фабрике отворен савремен продајни објекат „Фортуна“ и ресторан „Гастро бар“. Одмах поред налази се и бензинска пумпа. Све ово чини да Стојник има модерне објекте у којима су запослени становници села а да то не угрожава природни амбијент и лепоте Шумадије.
Илустрација: Идеални услови за узгој јагода
„Вождове јагоде“ понос Стојника и Шумадије
„Вождове јагоде“ у Стојнику се производе на имањима Снежане Бирчанин и Александра Бендића. Наџор производње поверен је дипл.инж.мастер Нинославу Ставановићу и дипл.инж.мастер Горану Ђаковићу. Захваљујући иновативним решењима употреба пестицида је сведена на минимум а производња строго контролисана. Ове јесени на два хектара засађене су четири сорте: квин Елиза, алба, џоли и клери. Једно имање налази се дуж Лазаревића потока, док је друго у Шундића сокаку одакле се пружа поглед на Орашац и новоизграђени храм Српске православне цркве посвећен Светом Јовану. Захваљујући подршци Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде на имању се успоставља пластеничка производња ране јагоде.
Алба је рана, крупна сорта јагода конусних, врло једноликих, јарко црвених и сјајних плодова са малим чашичним листићима и веома лепим визуелним изгледом. Врло је прилагодљива и отпорна на болести, па се може успешно гајити и на алкалнијем земљишту. Берба траје десетак до петнаест дана са врло уједаначеним квалитетом од почетка до краја бербе. Алба је првенствено намењена за извоз на удаљена тржишта попут Русије, јер су плодови чврсти, па се могу дуже транспортовати а да не изгубе на квалитету.
Илустрација: Приликом избора сорти водило се рачуна о сваком детаљу
Клери је италијанска сорта веома популарна у нашој земљи због врло раног сазревања и атрактивности плода. Принос може да варира од 600 до 900 грама по бокору. У заштићеном простору принос је за око 20 одсто мањи него на отвореном пољу. Склона је двородности и добро се прилагођава различитим системима гајења што пружа могућност успешног гајења и ван сезоне. Развија средње крупан до крупан плод, издужено конусног и правилног облика. Месо плода је изузетно квалитетно, а покожица је сјајна, црвена, делимично отпорна при берби и транспорту. Квин Елиза је такође италијанска сорта јагода. Сазрева рано већ крајем прве декаде маја и добре је родности. На отвореном пољу, просечан принос по бокору износи килограм, односно 800 грама у пластенику. Плод је крупан, правилног конусног облика, светло до јарко црвен, чврсте покожице и меса. Одличног је слатког укуса и изражене ароме. У односу на друге сорте, предност јој је рано време сазревања, изражена чврстоћа и атрактивност плода, пријатан укус и арома.
Џоли је сорта која рађа средином сезоне. Релативно је отпорна на већину болести корена и листа. Добро се прилагођава на разне типове тла и не захтева обилну прихрану. Џоли је врло продуктивна сорта. Плодови су крупни, изврсних органолептичких карактеристика.
Илустрација: Јагоде се беру искључиво ручно и по сувом дану
Ручна берба
Берба јагода ради се искључиво ручно у раним јутарњим сатима или поподне у данима када нема кише. За бербу једног хектара потребно је 15 до 20 берача, а сваки од њих просечно убере око 100 килограма јагода. Да би плодови били сврстани у екстра класу треба да буду тежи од 20 грама или већи од 30 милиметара у пречнику. За прву класу плодови су између 10 до 20 грама односно 15 до 25 милиметара у пречнику. Максимална толеранција примеса плодова ниже класе је до 10 одсто. Током плодоношења јагода се бере шест до десет пута. Плодови који су намењени употреби у свежем стању треба да садрже и чашичне листиће са једним сантиметром дела петељке. На паковањима се налази информација о произвођачу, производном подручју, сорти и квалитету.
Највећи светски прозвођачи јагода су САД, Јапан, Пољска, Италија, Мексико и Шпанија која производи више од 50 одсто јагода које се потроше на територији Европе. Од шездесетих године прошлог века у Србији долази до експанзије производње јагоде. Захваљујући савременој технологији у зависности од интензивности производње приноси се крећу од пет до 45 тона по хектару. Према подацима института за воћарство у Чачку, јагода се у Србији простире на око 7. 000 хектара. Цена варира од 250 до 400 динара по килограму на пијацама.
Извор: Агробизнис магазин
