Да ли сте знали да је стручна пракса за студенте у Србији – најновији изум? Ако питате компанију „Ал Дахра“, изгледа да јесте. Наиме, у последњем саопштењу о „револуцији у пољопривредном образовању“ коју, веровали или не, покреће Србија (а у режији поменуте фирме), тешко је одлучити да ли је реч о прескупој ПР вежби или недовољно информисаном тиму за комуникације.
Овог јуна, са великим ентузијазмом, објављено је да је 15 студената Пољопривредног факултета у Београду добило прилику да кроз програм „Агробизнис школе“, који организује Ал Дахра, стекне практична знања и радно искуство. И све би то било сасвим у реду – да није формулисано као да је Србија до сада била пустиња без образовања илужи без иједног практичног часа, а Ал Дахра оаза напретка.
„Ово је права револуција, како у високом образовању у Србији, тако и у српској пољопривреди“, каже један од полазника. Стварно? Револуција зато што је неко, ето, дошао на идеју да студенти треба да уче и на терену?
У Србији, где скоро сваки факултет има неки облик практичне наставе, где постоје стручне праксе у домаћим компанијама, задругама, пољопривредним газдинствима и институтима, проглашавати програм једне приватне компаније за револуционарни подвиг – благо речено је неозбиљно. Овде се не говори о новом систему, закону или државној стратегији. Говоримо о интерној иницијативи мултинационалке која обучава своје кадрове, и притом жели да се томе аплаудира као да је измислила дугмад или топлу воду.
Посебна комична нота је у томе што се на крају наводи да ће и друге земље „преузети овај српски модел“, што треба да звучи као да Србија извози образовну реформу, а не да једна компанија примењује исти шематски интерни тренинг у својим огранцима.
Наравно, добро је што се улаже у младе. Добро је што се нуде послови и искуство. Али није добро што се то пакује као цивилизацијски искорак. Још мање што се тиме индиректно омаловажава све што академска заједница већ деценијама покушава да ради – често без подршке великих система.
Али највише од свега збуњује улога медија у свему овоме. Саопштење је написано као промотивни памфлет, без иједног питања, без нијансе. Ни трага критичког осврта – колико тачно студенти добијају за тај рад? Који су услови запошљавања? Да ли је то плаћена пракса или је реч о елегантном начину да се добије јефтина радна снага? И да ли је „интернационализација програма“ исто што и корпоративно ширење?
Српском аграрном образовању потребне су стварне системске реформе, подршка државе, улагања у инфраструктуру, наставни кадар и повезивање са реалним сектором. Ако све то сводимо на корпоративну обуку за петнаесторо студената – онда нисмо на прагу револуције, него на почетку новог маркетиншког фолклора.
И док ова „револуција“ тек почиње студенти Пољопривредног факултета у блокади или не већ деценијама иду на обуку на своје огледно добро „Радмиловац“.
Фото: илустрација
