Пре две године, Милан Лазовић из Алиног Потока поставио је први млекомат на Златибору. Апарат у ком се литар свежег домаћег млека може купити за 150 динара, постављен је у ширем центру Златибора, надомак великих трговинских ланаца. Ипак, ни добра позиција, ни мноштво туриста који се шетају нашом најпосећенијом планином, нису допринели значајнијој продаји.
Како Лазовић каже за портал Циркуларна економија, у почетку је на млекомату продавао само 15-20 литара од 150 литара које у просеку дневно производи. Сада је нешто боље, 30-50 литара млека, у зависности од броја туриста. Разлог за лошу продају наш саговорник види у томе што је млекомат и даље новост за наше људе, али и у сталној промени гостију.
– Приметио сам да гости стоје испред аутомата, не знају како се рукује. Таман што се навикну на овакву куповину, оду, па дођу други који опет треба да се упознају са целим процесом. Али сви који су пробали млеко, од Вршца, Крагујевца, Београда, презадовољни су квалитетом – каже Лазовић и додаје да већи део млека продаје млекари Спасојевић са којом, како каже, има лепу сарадњу и задовољан је откупном ценом.
Милан Лазовић Фото: Милутин Лабудовић
Један апарат кошта 12.000 евра
Лазовић се пољопривредом бави 40 година у златиборском селу Алин Поток где живи са мајком, женом и два сина. Управо због наследника и жеље да им омогући перспективу живота на селу, одлучио је да купи млекомат видевши сличне апарате у Словенији и Немачкој.
Шест година мале државне млекаре која окупља пољопривреднике
Прво је направио систем за затворену мужу 16 крава колико их тренутно има, како би обезбедио услове који се тичу квалитета млека, а онда је у Италији купио два млекомата. Очекујући добру продају, изабрао је аутомате са већим капацитетом, од 250 литара и 350 литара.
– Доста посла има око млекомата, зависи да ли је нестала струја, да ли мора да се рестартује. Млеко мењамо сваки други дан, а вишак доносимо кући за наше потребе, па мајка и жена од тога праве сир – прича домаћин.
Један апарат коштао га је 12.000 евра уз царину од 2.400 евра. Од државе, како каже, није могао да рачуна на финансијску помоћ, јер је морао да има минимум 20 крава да би конкурисао за повраћај средстава из Ипарда. Али, помогла му је општина Чајетина која преко предузећа Еко аграр додељује бесповратне субвенције пољопривредницима.
Фото: Милутин Лабудовић
Могу се купити и флаше за 20 динара
– Велика је то инвестиција за нас у селу. Не бих ни ушао у куповину да нисам имао помоћ општине Чајетина где сам добио повраћај средстава од 50 одсто – каже Лазовић.
Млекомат у Ужицу кочи процедура
Лекција за Златибора научила га је да за други апарат тражи неку градску локацију. И нашао ју је. На градској пијаци у Ужицу где верује да ће имати бољи промет. Али, и овде су га сачекали проблеми.
Захтев је поднео граду Ужицу још 16. марта, са молбом да му се одобри локација за млекомат. Његова идеја је да млекомат буде постављен на улазу у градски пијац. Нема ништа против ни неке друге, једино што је потребно је да изабрана локација има прикључак за струју.
Све остало ради он – поставља апарат, доноси млеко, ангажује релевантну службу која би контролисала исправност млека. Користи имају сви, а пре свега грађани који ће моћи да пију локално млеко од крава које пасу на златиборским пашњацима.
Али одговора из Градске управе за урбанизам, изградњу и имовинско-правне послове, пет месеци након подношења захтева, и даље нема.
– Сматрам да је у интересу и општине Ужице да се млекомат постави и да наши грађани имају могућност да пију здраво и домаће млеко – каже нам Лазовић.
Како су порталу Циркуларна економија потврдили у Градској управи за урбанизам, изградњу и имовинско-правне послове, Лазовићев захтев је стигао и 4. априла је прослеђен ЈП „Ужице развој“ на увид и разматрање али одговор од њих нису добили.
Литар млека кошта 150 динара
Контактирали смо поменуто предузеће и како нам је објаснила координаторка за урбанизам и развој ЈП ”Ужице развој” дипл.инж.арх. Ружа Пенезић, захтев није одбијен, већ се и даље разматра. Кочи га – процедура.
Како је Пенезићева открила, Град Ужице формирао је Радни тим за израду Програма за постављање мањих монтажних објеката привременог карактера на јавним и другим површинама на територији града Ужица који разматра све мање монтажне објекте који се постављају на јавним површинама, попут киоска, башти угоститељских објеката, билборда, објеката за продају робе ван продајног места…
– Процедура усвајања Програма за постављање мањих монтажних објеката привременог карактера на јавним и другим површинама на територији града Ужица подразумева јавну расправу која се очекује наредне недеље, а потом усвајање током јесени – каже наша саговорница додајући да сви специфични захтеви суграђана који су пристигли нису одбијени, већ су разматрани са различитих аспеката.
На улазу у пијац, ипак, Лазовић неће моћи да постави млекомат.
– Друга фаза реконструкције пијаца којом је предвиђено уређење улазног портала и партера Цветног трга чији почетак се очекује у наредном периоду, подразумева уклањање постојећих привремених објеката што искључује постављање нових. Али једно од могућих решења нашло би се у оквиру саме пијаце, чији улаз је контролисан, као и роба која се ту налази и подлеже одређеним санитарним условима – закључује Пенезићева у изјави за наш портал.
Будућност на селу
Без обзира на административне перипетије, Лазовић сматра да су млекомати будућност, поготово за наше мале произвођаче који имају 4-5 крава. На тај начин могу свој производ директно да продају на тржишту јер, како каже власник првог златиборског млекомата, ако млеко продају некој млекари, за малу количину добиће и малу цену.
– Да би опстали, мој савет им је да купе аутомате. Они ће опстати, а наш народ ће имати домаћи производ, доста квалитетнији од увозног млека – истиче Лазовић.
Лазовић тренутно има 16 крава
А како село може да опстане – на ово питање којима се многи баве само у кампањама, наш саговорник има јасан и једноставан одговор. Мада је млекомат купио да би синове задржао на селу, Лазовић више није тако сигуран у исправност те жеље.
Примећује да ко живи на селу, мора да буде спреман да ради више ствари, и малине, и млеко, и додатни посао – да ако једно изда, може да се ослони на друго да преживи. Јер, човек на селу нема никакву сигурност.
– Живимо у таквој држави где ништа није сигурно. Није загарантована цена ни малина, ни млека. Нису сигурне ни субвенције државе. Сељак мора да буде спреман да уложи свој новац у куповину механизације, да чека да ли ће бити јавног огласа за повраћај средстава, па ако добије повраћај, добије. А требало би да човек на селу има сигурност, да буде сигуран да ће му се то вратити. Да би млади остали на селу и наплатили свој рад, морају имати заштиту и помоћ државе која треба да стоји иза произвођача, што се тиче откупних цена, не само млека, него и кромпира, пшенице, малина. Јер, тежак је то рад, човек уложи годину дана рада и дође на крају сезоне у ситуацију да га откупљивач уцењује – закључује Лазовић.
Фото: Милутин Лабудовић
Аутор: Марија Дедић
Напомена: Текст из серијала „Одржива пољопривреда“ суфинансиран је средствима из буџета општине Чајетина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
