Малинари у Србији су лане имали рекордну откупну цену која је ишла до 600 динара за килограм „црвеног злата“, док је ове сезоне, због вишка ускладиштеног прошлогодишњег рода, та цена пала чак четири пута – на само 150 динара. Због тога су произвођачи малина незадовољни. Неки од њих протествују, други је просипају, а Пајићи из мачванског села Доње Црниљево код Осечине, који више од века узгајају малину, кажу за Нова.рс да је прво поделе родбини и пријатељима за торте и колаче, затим одвоје за себе да направе џем и ликер, а оно што остане иде откупљивачу, па макар и за ту „бедну цену“.
Мирослав Пајић има око двадесет пет ари малине. Свака година је за њега и његову породицу неизвесна јер нити знају колико ће „црвеног злата“ родити, нити која ће бити његова цена. Отприлике, имају око тону и по до две тоне малина годишње. Срећа, па Пајићима берба малина није примарни извор зараде.
Ове године је откупна цена овог воћа у Доњем Црниљеву само 160 динара по килограму, па зато Пајићи малину прво поделе породици и пријатељима, затим од ње направе џем и ликер, а оно што остане иде откупљивачу.
„Кад је оваква цена малине, гледамо да је предамо на откупно место које нам је најближе, да нас макар не кошта превоз. Да не улажемо још у вучу и гориво, поред свега осталог што смо уложили, а што нисмо успели да повратимо. Али, не нервирамо се, шта је, ту је. Ја сам пензионер човек и ово ми је и хоби и додатни извор зараде. Једемо малину, правимо џем, ликер, дајемо родбини и пријатељима, а посебно комшиницама за чувену ‘чизкејк’ торту јер најлепша је торта од малина, зар не?“, каже кроз смех Мирослав.
Илустрација: Тешко је наћи бераче па малину беру чланови породице чак и четворогодишњи Богдан
Сви чланови Пајића беру малину – од најстарије укућанке Јеле (75), па до најмлађег Богдана (4), али ипак је потребно још руку. Нажалост, наћи човека да бере малину је, како Мирослав прича за Нова.рс, немогућа мисија.
„Све је мање радника, па је јако тешко наћи људе за бербу малина. Млади су отишли у град, тако да је у селима остао само старији народ. Они, ипак, с обзиром да су у годинама, беру малину у два наврата – ујутру од ране зоре, па до поднева и од четири поподне, па док не падне мрак. Кад је највеће сунце, пауза. Тако и ми“, прича Мирослав.
Тренутно, Пајићи плаћају једног човека из села да бере малину заједно са њима.
„Плаћамо између 350 и 400 динара по сату јер не стижемо сами да је оберемо. Хвала Богу, родила је као блесава, а цена, нажалост, никаква. Човек бере десет сати, некада једанаест, па ви израчунајте његову дневницу. А погледајте, килограм малине је 160 динара. Катастрофа. Наравно, припомогну на два-три сата и комшије са којима међусобно сарађујемо, мало они нама помажу, мало ми њима у неким другим стварима, само да што мање радника платимо“.
Илустрација: Део рода поклоне комшијама за торте
Овај учитељ у пензији објашњава да је много посла у самом малињаку пре него што стигне берба, која је, према његовим речима, заправо најлакши део.
„Чим се обере малина, почињу радови. Сече се ова што је родила, а гаји се ласта за идућу годину. И тада има посла. То су та такозвана прва прскања заштитом, рецимо бакарним кречом, како би се заштитила ласта. То мирује до пролећа, а чим први снег падне, тамо негде у фебруару, почиње да се веже малина. Онда бар два копања. За добар малињак је потребно сигурно три године – година садње, година опоравка и тек у трећој има да ваља. Знате како кажу – после грожђа, најзахтевнија биљка за гајење је малина“, каже наш саговорник.
Извор: https://nova.rs/vesti/biznis/pajici-beru-maline-od-zore-do-mraka-rade-i-jela-75-i-bogdan-4-ali-umesto-da-od-crvenog-zlata-mlate-milione-oni-ih-daju-komsinicama-za-cizkejk/
ФОТО: Pixabay
