Дејан Лазин, сточар из северног Баната, живи у селу на самој граници Србије, у месту Сигет где се у близини на тромеђи сусрећу Србија, Мађарска и Румунија. „Сегедин ми је ваздушном линијом удаљен свега 15 километара. Ово је задња кућа Србије“, каже он. Основну школу је завршио у Банатском, средњу у Футогу, а касније је уписао факултет у Новом Саду, али студије није завршио. Радио је на великој фарми у Кисачу пре него што се вратио на своје имање, настављајући породичну традицију сточарства. Ове године је избацио кукуруз из исхране крава како би избегао могућност контаминације афлатоксином.
Неколико дана пред Нову годину, сточари у северном Банату су се нашли у неочекиваном проблему – прекинут је откуп млека, а њихов главни извор прихода нашао се под знаком питања. Лазин је испричао своју причу о борби за опстанак.
„Још 21. децембра смо добили обавештење преко возача млекаре да ће 26. децембра бити обустављен комплетан откуп. Те јутарње муже су однели, а ми смо све до 21. јануара били без решења“, каже Лазин, који већ 20 година ради у сточарству.
Званично објашњење било је да је у млеку пронађена повећана количина афлатоксина, али Лазин, ветеринарски техничар по струци, тврди да је одмах послао узорке на анализу у Лабораторију у Суботици, која је показала да је млеко исправно.
Неједнаки услови за сточаре
„Ми немамо право гласа. Млекаре узму млеко, анализирају га и само те анализе признају. Чак и ако резултати независне лабораторије покажу супротно, не можемо ништа да променимо. Њихова реч је последња“, објашњава Лазин.
Проблеми сточара не завршавају се само на прекиду откупа. Како се вест брзо проширила, накупи су почели да долазе, нудећи ниске цене за стоку, рачунајући да ће сточари бити приморани на продају.
„Преживели смо, али уз велике губитке. За 25 дана изгубили смо између 3.000 и 3.500 литара млека. Претходна млекара нам је плаћала 51 динар по литру, што значи да је штета огромна“, додаје он.
Смањивање производње као једино решење
Да би смањио губитке, Лазин је био принуђен да прода две краве, а и многе његове колеге су смањиле број грла. „То није право решење, али морали смо да направимо неки рез. Ми смо осуђени на ово – то смо изабрали и то радимо“, закључује.
Осим проблема са откупом, сточари у овом крају се суочавају и са недостатком инфраструктуре. У селу у којем живи Лазин, три месеца није било лекара. „Понекад човек не зна да ли је дошао или пошао“, каже он са сетом.
И поред свега, Лазин не планира да напусти своје имање. „Овај посао не бих мењао ни за један други на свету. Овде сам одрастао, ово волим да радим и мислим да знам како се ради“, поручује.
Његова прича је само једна у низу сличних које долазе из граничних села Србије. Докле ће се сточари борити сами, остаје питање без одговора.
Тибор Петрик , Б92 емисија Плодно и родно
