Српска православна црква и православни верници славе данас Бадњи дан. За хришћане који користе јулијански календар – Србе, Русе, припаднике Јерусалимске патријаршије, монахе на Светој гори атоској на северу Грчке, Ескиме и Индијанце православце на Аљасци, божићно славље почиње између 6. и 7. јануара оглашавањем црквених звона, појањем божићних песама и првим богослужењем. У православном свету јулијанског календара још се држе и коптска, сиријска и палестинска православна црква код Арапа, јерменска црква, етиопска међу црнцима и индијска православна црква код Индуса.
Божићу претходи шестонедељни пост, исповест и покајање, а неодвојив од Божића је претходни Бадњи дан – најсвечанији од свих предбожићних празника. Већ у свитање Бадњег дана започињу припреме како би се уз посну трпезу и бадњак започело претпразнично бденије. На селу је обичај да се у цик зоре пуцњем из прангија објави полазак у шуму по бадњак, најважнији ритуал пред Божић. По бадњак у шуму иде домаћин, односно глава куће, а прати га најстарији син. Кад одабере одговарајуће дрво домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти и мора дрво да исече из три замаха секире. Бадњак је код православаца младо храстово или церово дрво, које се заједно са сламом уноси у кућу. Бадњак представља гране којима је заложена ватра након Исусовог рођења. Слама је симбол јасли у Витлејемској пећини у коју је положен новорођени Богомладенац. У сламу се стављају новчици симбол злата којим је дариван Исус. На Бадњи дан се пече „Божићњар“, односно божићна печеница која симболише јагње које су пастири поклонили Исусу. У Србији се најчешће пече прасе, али има и крајева у којима се пече јагње или млада овца и назива се „веселица“.
Илустрација: Бадњак је обавезан симбол Божића и у граду се купује на пијацама
Печеница би требало да буде без белега и телесних недостатака. Кокош, гуска или ћурка практикује се у централној Србији, али се не сме износити на празничну трпезу због уверења да је перната живина симбол „назадовања и растурања куће, јер кокошка кљуца и баца земљу иза себе…“
Бадњак и слама се у кућу уноси на Бадње вече. Пре тога домаћица је у сито ставила мало пшенице, али и осталих житарица и орахе. Сито стоји или на столу или поред огњишта. Приликом уношења бадњака домаћин се посипа житом, што симболизује жито којим је Богородица нахранила животиње у штали да стока не гризла сламу у којој је Христ лежао. Носећи бадњак домаћин у кућу улази крочећи десном ногом и квоцајући, док домаћица и деца пијучу за њим као пилићи. Са мало сламе домаћин баца по један орах у сваки ћошак собе што симболише владавину Бога на све четири стране света. Уместо посипања житом данас као део украшавања бадње трпезе на столу стоји посуда са младим, тек изниклим житом.
Обичај „налагања бадњака“ на ватру веома је стар. Деца „џарају“ ватру, односно гранчицама распаљују ватру у огњишту уз прегршт варница и уз искре изговарају:“ Колико варница толико парица, пилића, кошница…“ У немогућности паљења бадњка, многи верници своје бадњаке данас носе у цркву где се колективно спаљују уз црквени бадњак у порти. Већина обичаја везаних за Бадњи дан су веома стари и потичу још из паганских времена, а црква им је касније дала хришћанско обележје.
Након што се обаве сви ови ритуали, домаћин окади кућу као симбол смирне и тамњана којим је дариван Богомладенац и породица седа за посну трпезу, пали се свећа од чистог воска. Она својом светлошћу симболично представља Божанство које је без почетка и краја. Сам Господ Исус Христ за себе каже:“ Ја сам светлост свету… Док имате светлости, верујте у светлост да будете синови светлости…“
Бадње вече прославља се у кругу породице. Традиционална, посна српска трпеза не може да прође без пасуља – пребранца. Уз њега се служи сатала од роткве или киселог купса. Након посног пасуља долази риба и најчешће се припрема шаран, ослић, скуша… Бадња трпеза не може да се замисли без воћа, а традиционално користе се суве шљиве, смокве, те коштуњаво воће ораси и лешници. Када је реч о десерту многе домаћице праве баклаву, један од најпопуларнијих посних колача.
Илустрација: Суве шљиве су део традиционалне посне вечере на Бадњи дан у Србији
У поједним крајевима Србије обичај је да се конзумира бели лук и мед, који су имали амајлијско значење. Од пића конзумира се црвено вино, које представља крв Спаситељеву којом је он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске, човека помирио са Богом и спасао га вечне осуде и смрти духовне.
Извор: Агробизнис магазин
