Производња зачинске паприке има дугу традицију на простору бивше Југославије, а данас посебно у Србији. Традиционално је била развијена на југу земље, у околини Лесковца и Локошнице, где је највећим делом била намењена домаћој прехрамбеној индустрији и потрошњи у домаћинствима. Међутим, на северу Србије, у Војводини, производња зачинске паприке данас је, пре свега, оријентисана ка прерађивачкој индустрији и извозу.
Један од најбољих примера колико је исплатива производња зачинске паприке је земљорадничка задруга „Златно зрно“ из Гложана, општина Бачки Петровац, која је највећи домаћи организатор производње зачинске паприке за неколико водећих фирми и компанија које се баве сушењем, односно дехидрацијом поврћа. У оквиру тих процеса, зачинска паприка представља изузетно важну сировину. Више од 90 одсто укупне производње намењено је извозу, док свега око десет одсто, и то највишег квалитета, остаје на домаћем тржишту. Требало би истаћи да ова производња није нимало једноставна. Захтева посебну технологију, значајна улагања, али када се процес производње устали доноси десет пута већи профит по хектру у односу на ратарске усеве.
Илустрација: Квалитет наше зачинске паприке огледа се у високом садржају боје, израженом кроз АСТА јединице, али и у изузетно пријатном укусу, ароми и мирису
Производња зачинске паприке у Војводини, као и у областима око Сегедина и Калоче у Мађарској, сматра се врхунском по квалитету. Ова паприка се користи за побољшање и стандардизацију знатно слабијих по квалитету.
– Док се квалитет домаће и мађарске паприке креће од минимум 180 АСТА јединица, најчешће око 250, па чак и преко 300 Аста (Аста јединица представља стандард за мерење интензитета боје и квалитета млевене зачинске паприке, где већи број АСТА јединица значи интензивнију црвену боју и виши квалитет), паприка из поменутих региона често не прелази 60 АСТА, што је неупоредиво нижи квалитет. Управо због тога се наша паприка доминантно извози као сировина за корекцију боје и квалитета у међународној трговини – објашњава проф. др Жарко Илин, наш водећи стручњак у области повртарства, и додаје:
– Са технолошког аспекта, паприка је топлољубива повртарска култура којој веома одговарају климатски и земљишни услови на овим географским ширинама, нарочито у последњих четири до пет година. Ипак, врхунски квалитет и стабилни приноси, који се крећу од 10 па чак до 30 тона по хектару, могу се остварити искључиво на парцелама где је примењен висок ниво технологије, а пре свега тамо где је обезбеђено квалитетно и контролисано наводњавање.
Квалитет наше зачинске паприке огледа се у високом садржају боје, израженом кроз АСТА јединице, али и у изузетно пријатном укусу, ароми и мирису. Она садржи специфична етерична уља, висок проценат уља у семену и карактеристичну арому која стимулише лучење дигестивних сокова, побољшава варење и даје посебан гастрономски квалитет.
– Разлог за оваква својства лежи управо у природним условима: квалитету земљишта, великом броју сунчаних дана у односу на облачне, као и израженим разликама између дневних и ноћних температура. Ови фактори директно утичу на синтезу боје, али и на стварање биолошки вредних материја у плоду. Због тога су српска и мађарска паприка по квалитету јасно издвојене у односу на већину светске производње – тврди проф. др Илин.
Илустрација: Српска и мађарска паприка су по квалитету јасно издвојене у односу на већину светске производње
Говорећи о климатским променама, проф. Илин напомиње да оне нису нов феномен јер су присутне још од краја шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Питање је да ли су дугорочне или цикличне, али без обзира на то, агрономи морају да имају спремне и прилагођене технологије производње, нарочито у повртарству, како би се обезбедиле довољне количине разноврсног поврћа током целе године.
– Различите повртарске врсте различито реагују на климатске екстреме, па је за ублажавање потребно применити различите мере. То подразумева избор толерантних сорти и хибрида, правилно управљање влагом у земљишту током целе године, адекватну и правовремену обраду земљишта, као и примену органских ђубрива ради очувања и повећања садржаја хумуса.
На крају, али суштински најважније, јесте наводњавање. Иако се често назива агротехничком мером, наводњавање је заправо комплетан систем производње, јер су све остале мере њему подређене. Реч је о скупој, али неопходној инвестицији, која мора бити рационално примењена како би се остварио висок квалитет производа и врхунски приноси по јединици површине – закључује проф. др Жарко Илин.
Извор: https://www.agrotv.net/zbog-cega-najbolja-zacinska-paprika-dolazi-iz-srbije-i-madjarske/
