Божић је, тумачи црква, најрадоснији народни и породични празник, јер је тада у Витлејему рођен Исус Христ, по хришћанском веровању син Божји – Спаситељ света. Његовим рођењем започела је хришћанка ера. Божић се прославља од апостолских времена и прва прослава Божића о којој постоји запис била је у Риму 354. године. Дан Христовог рођења је за хришћане празник рађања новог живота, празник деце и породице, што најбоље објашњава смисао верских обреда и бројних народних обичаја чији је циљ да се сачува и увећа породица и иметак домаћинства. Отуда су о празнику обавезна миробожења када се укућани, по повратку из цркве са јутрења или празничне литургије, а пре ручка љубе по три пута и изговарају „Мир Божји, Христос се роди“. Божић је и празник помирења, па сви који су били у завади треба да се помире на Бадњи дан.
Православље које доминира источним хришћанством држи се изворних учења насталог у доба Исуса христа из времена неподељене хришћанске цркве. По овом учењу прослава Божића траје три дана. Први дан је најзначајнији и најбогатији разним обичајима. Постоје разлике и сличности прославе Божића код православних народа, чак у разлике у поједним крајевима исте земље, али је литургијски и молитвени део исти за све.
Илустрација: Бадњак је симбол Божића
По народној традицији првог дана Божића не одлази се у госте и не примају се гости, осим полажајника који се посебно дочекује. Обично је то млађи, стасити мушкарац, батлија којег прати срећа и он симболизује мудраце са Истока који су се поклонили новорођеном Исусу Христу. Полажајник честита празник домаћину и дарује домаћинство с паром, затим „џара ватру“ и изговара:“Колико варница толико парица, среће, здравља, љубави и остварених жеља…“, а укућани одговарају „Амин, Боже дај“. Полажајник је целодневни гост који се испраћа са даровима: кошуљом, чарапама и божићним колачима и овај обичај се задржао још једино код Срба. Од Божића, када се и завађени мире па до Богојављања (19. Јануара) обичај је да се људи поздрављају речима:“Христос се роди“ и отпоздрављају „Ваистину се роди“.
Божић обилије бројним народним обичајима који имају за циљ да заштите домаћина и укућане и дарују домаћинству напредак. Један од тих обичаја који се практикује у сеоским домаћинствима у поједним деловима Србије је – даривање воде. Наиме, пре изласка сунца бунар или извор посипају се житом и ките, потом се захвата вода у коју се ставља босиљак, црвена јабука и пупољак дрена „ради здравља“. Том водом мајке ујутру на Божић умивају децу, а обичај је да укућани поједу и по пупољак дрена и попију мало те „неначете воде“ како би током целе године били здрави као дрен. Постоји веровање да је добро на Божић започети неки посао како би укућани и домаћинство били напредни и богати током целе године. Започињање посла је симболично, јер се на Божић као и на све друге хришћанске празнике који су обележени црвеним словом у календару важила изричита забрана рада. Обичај је да се укућани међусобно дарују на Божић, па је отуда дошло до веровања да је Божић бата пандан Деда Мразу. Међутим, теолози то тумаче другачије. Бата у овом случају није иминица, већ означава презент глагола батати, односно корачати, ступати. Божић бата заправо значи да Божић (син Божји) корача, долази како би деонео радост и благостање. О Божићу народ је спевао многе песме коју су некада певанер за овај празник, а многе су, на жалост, заборављене. Чак је и чувени српски песник Јова Јовановић Змај спевао песму „Божић, божић бата“ у којој каже: „Данас целим светомхерувими лете, данас ће се родит’ Христос мало дете. Данас нема туге, данас боли ћуте, све су данас мисли наше Небу подигнуте. Данашња је ноћца од сувога злата – Божић, божић бата…“
Илустрација: Посебно свечано је у храмовима СПЦ/ ФОТО: Facebook страница Храма Светог Саве на Врачару
Божићна трпеза је прича за себе и обилује бројним обичајима који су везани за прославу најрадоснијег хришћанског празника. Поред печенице, најважнија је чесница – Божићни колач који се меси у част Исуса Христа и симболише његову повојницу. Сребрни или златни новчић у чесници симбол је злата којим је даривано Божје новорођенче. Чесница се ломи искључиво рукама и верује се да члан породице који пронађе новчић у свом комаду чеснице имати свакојаког берићета. У неким српским срединама пије се искључиво црвено вино (симбол Христове крви коју је пролио на Голготи) док је ракија и друго жестоко пиће строго забрањено „да чељад не би добила грозницу и да мушки укућани не би беснели преко године.“ У другим крајевима је пак обичај да се баш на Божић пије кувана ракија, мада вино има далеко већу употребу, јер „чокот винове лозе и грожђе симболизује живот и спасење.“
Изнад пећине у којој је рођен Исус, у четвртом веку цар Константнин и царица Јелена подигли су цркву – Базилка рођења Господа Исуса Христа која је једно од најважнијих хришћанских светилишта. Из средишнег олтарског дела цркве с леве и десне стране кроз узак пролаз изнад кога су стално упаљена кандила улази се у крипту – пећину рођења Господа Исуса Христа. Пећина је површине 36 квадрата, а само место Христовог рођења обележено је белом, мермерном плочом у чијој је средини је четрнаестокрака сребрна звезда на којој на латинском исписан текст:“Овде је Дева Марија родила Исуса Христа“. Овај део пећине припада римокатолицима, а други део православцима. Неколико корака даље низ три степеника силази се у део пећине познат као Јасле Исусове. То је омањи простор у коме је камено корито у коме су се налазиле дрвене јасле у које је Пресвета Богородица положила новорођенче. Ту су се Богомладенцу поклонили пастири, мудраци са истока: Малихор који га је даривао златом (као цара) Гаспар – тамњаном (као Бога) и Валтазар – измиром или смирном (као човека и месију).
Базилика рођења Господа Исуса Христа је за хришћане најзначајније светилиште у Витлејему које је двадесетак километара удаљено од Јерусалима.
Извор: Агробизнис магазин
ФОТО: Facebook страница Храма Светог Саве на Врачару
