До фарме породице Таламандије у Ластику, у француској области Оверњ, стиже се путем кроз предео у којем њиве постепено уступају место непрегледним травњацима. На 1.100 метара надморске висине брзо постаје јасно да се овде успех у производњи млека не мери само бројем литара. Подједнако су важни издржљивост животиње, добре ноге, способност да користи пашњак и, изнад свега, да годинама остане здрава и продуктивна.
Лоран Таламандије нас зато није одмах одвео у шталу. Прво је желео да се попнемо изнад фарме и погледамо предео у којем његова породица живи и производи млеко.
„Хтео сам да дођемо довде да видите овај поглед и да разумете где се налазимо и у каквим условима радимо. Ово је планинско подручје. Као што видите, свуда су углавном трава, пашњаци и површине које косимо“, објашњава Лоран.
Газдинство GAEC Talamandier располаже са 150 хектара, али број хектара овде не говори целу причу. Парцеле су релативно мале, разбацане и неке прилично удаљене од главног производног места. Са њих се тракторима довози храна, док се удаљеније површине претежно користе за кошење, а у јесен делимично и за испашу.
На газдинству је око 75 крава, док са јуницама и осталим категоријама имају приближно 140 грла. У мужи је обично око 60 крава. Посао воде Лоран, његова мајка Кристин и супруга Клер, док је отац у пензији.
Када Лоран говори о браун раси, причу не почиње рекордима у производњи млека. За њега је најважнија крава са којом може да се ради и која може да одговори условима у којима се фарма налази.
Браун су, каже, мирне и питоме животиње које воле контакт са људима. На породичном газдинству, где се са истим животињама ради свакога дана, ни та особина није безначајна.
А онда долази оно што је на 1.100 метара надморске висине пресудно.
„Браун је крава која веома добро хода и уме да искористи траву“, каже Лоран.
У равници би то можда била само још једна особина расе. У планини је то део економике производње. Овде није довољно имати грло са високим генетским потенцијалом. Крава мора да има добре ноге, да може да се креће по пашњацима, користи храну коју газдинство само производи и, што је посебно важно, да довољно дуго остане у стаду.
Просечна производња на фарми износи око 7.200 килограма млека по крави. Млеко има висок садржај млечне масти и протеина – око 4,3 до 4,4 одсто масти и 3,5 до 3,6 одсто протеина. Годишње се произведе приближно пола милиона литара.
Ипак, овде се добра крава не оцењује само на основу једне лактације.
„Крива лактације код брауна је прилично равна. Нема великих пикова“, објашњава Лоран.
Код старијих грла производња може чак и да расте, па, како каже, није једноставно одредити године после којих крава почиње да даје мање млека. Просек стада тренутно је око три лактације.
А колико браун крава може да траје најбоље показује GINA – грло које на овој фарми има посебно место.
GINA је 2016. године учествовала на европском такмичењу у оквиру Светског конгреса браун расе у Швајцарској, а у дванаестој лактацији достигла је животну производњу од чак 100.000 килограма млека.
Тај податак можда боље од било које табеле објашњава филозофију производње породице Таламандије. Није важно само колико ће млека крава дати данас или ове године. Важно је колико ће дуго остати здрава, колико ће лактација остварити и колико ће млека произвести током читавог живота.
Ове године, међутим, пашњаци су показали и другу страну планинске производње – њену снажну зависност од природе.
Када смо стигли до стада, Лоран није покушавао да улепша призор.
„Помало ми је жао што вам стадо показујем на оваквој парцели. Ово је површина која је практично жртвована због суше“, рекао је.
Краве поподне излазе напоље, али на пашњаку на којем смо их затекли траве готово да није било.
„Изгледа као да су напољу само да би изашле. Видите и сами, немају шта да једу. Зато се хране у објекту“, објашњава Лоран.
Управо та слика можда најбоље показује колико се мењају чак и системи производње који су генерацијама били прилагођени планини.
Некада су зимски месеци овде подразумевали снег и дуг боравак крава у објекту. Данас су зиме блаже, вегетација се помера, а животиње у пролеће могу раније на пашњак.
„Са климатским променама све се помера. Изласци у пролеће су ранији, зиме су много блаже. Снег сада веома ретко виђамо, чак и овде“, каже Лоран.
Када временски услови дозволе, у пролеће почиње ротациона испаша, док краве током муже добијају и допунску храну. Производња је конвенционална, али то не значи да фармер сам одређује сва правила.
Млеко са газдинства предаје се задрузи Sodiaal и улази у ланац производње неких од најпознатијих француских сирева са заштићеном ознаком порекла, међу којима су Bleu d’Auvergne, Fourme d’Ambert и Cantal.
Улазак у AOP систем значи и обавезу поштовања строго прописаних услова производње.
„Имамо правила производње која морамо да поштујемо зато што смо у систему заштићене ознаке порекла“, каже Лоран.
А управо ту долазимо до једног од економски најзанимљивијих детаља ове фарме.
Од приближно 500.000 литара млека које произведу током године, око 55 одсто плаћа им се као AOP млеко. Ипак, правила која тај систем прописује морају да поштују за целокупну производњу.
„Педесет пет одсто количине плаћено нам је као AOP. Али правила важе за сто одсто произведеног млека“, објашњава Лоран.
Просечна цена млека у време наше посете износила је око 515 евра по тони. Цена није једнака за целокупну количину, управо зато што се само део произведеног млека вреднује кроз AOP систем.
У том податку крије се важан део економике овог газдинства. Додата вредност не тражи се искључиво у повећању броја литара. Млеко мора да има одговарајући квалитет и састав и да буде произведено према правилима која му омогућавају да касније постане сировина за производ са именом, пореклом и већом тржишном вредношћу.
Плански је организована и репродукција стада. Сва грла се вештачки осемењавају, али у времену сензора, апликација и све присутније дигитализације, Лоран еструс и даље препознаје и – посматрањем својих животиња.
То је можда још једна важна слика ове фарме. Савремена генетика и производња од пола милиона литара млека годишње нису потиснуле оно што се не може купити ниједном технологијом – свакодневно познавање сопственог стада.
А када се разговор са крава, млека и пашњака пребаци на људе који би једног дана требало да наставе овакав посао, Лоран није песимиста.
Има 44 године и добро зна шта значи радити на породичној фарми, носити се са сушом, разбацаним парцелама, строгим правилима производње и тржиштем на које појединачни фармер може само ограничено да утиче.
Ипак, на питање имају ли млади будућност у пољопривреди, одговара без много оклевања.
„Имам поверења у будућност. Имам поверења и у нову генерацију. Мислим да имамо много решења“, каже Лоран.
Једно од тих решења он свакога дана гледа у својој штали и на пашњацима.
„За мене је браун једно од тих решења.“
После дана проведеног на фарми породице Таламандије, та реченица више не звучи као реклама за једну расу.
На 1.100 метара надморске висине, где су парцеле мале и разбацане, где је трава основа производње, а једна сушна година може да остави пашњак готово празним, потребна је крава прилагођена систему – а не систем подређен крави.
Зато Лоран, када говори о добром грлу, не говори само о литрима. Говори о ногама, кретању, способности да искористи траву, мирном темпераменту, контакту са човеком, квалитету млека и способности животиње да годинама остане у производњи.
GINA је стигла до дванаесте лактације и 100.000 килограма млека.
На фарми на 1.100 метара надморске висине, можда је управо то највреднији рекорд.
