У самом срцу Француске простире се Централни масив, подручје велико готово као Аустрија или Португалија, у којем пољопривреда није само привредна делатност већ основ живота, изгледа предела и опстанка читавих села. На око 85.000 квадратних километара, у четири административна региона и 22 департмана, живи приближно 3,8 милиона становника, а највећи део земљишта припада подручјима са отежаним условима за производњу.
Чак 98,5 одсто територије Централног масива сврстано је у подручја са природним или другим ограничењима. Планинске зоне заузимају 62 одсто простора, док је свега 1,5 одсто територије равничарско. Управо у таквим условима Французи су изградили један од најпрепознатљивијих система пашњачког сточарства у Европи.
Данас на овом простору ради око 75.000 пољопривредника, распоређених на приближно 57.000 газдинстава, која обрађују и користе око 4,1 милион хектара. Просечно газдинство има 72 хектара, али величина земљишта не значи да је реч о индустријској пољопривреди. Напротив, чак 86 одсто рада обављају чланови породице, а већина газдинстава и даље припада категорији малих и средњих породичних фарми.
Од 221.000 до 57.000 газдинстава
Иза ових импресивних података крије се и процес који добро познаје готово читава Европа. Централни масив је 1970. године имао више од 221.000 пољопривредних газдинстава. Десет година касније било их је око 175.000, 1988. године нешто више од 140.000, а до 2020. њихов број спао је на приближно 57.000.
За пола века нестале су готово три четвртине фарми.
Ипак, пољопривреда је у многим деловима овог региона и даље најважнији послодавац. Она обезбеђује еквивалент од око 81.000 радних места са пуним радним временом. У појединим областима више од 30 одсто свих запослених непосредно је везано за пољопривреду. Највећи део рада обављају сами пољопривредници и чланови задруга, док је број стално запослених радника ван породице релативно мали.
То показује колико је пољопривреда важна за очување насељености. Када се угаси газдинство, не нестаје само једна производна јединица. Смањује се број становника, слабe локалне услуге, затварају се школе и продавнице, а земљиште постепено остаје без људи који га одржавају.
Трава је најважнији ресурс
Основ богатства Централног масива није најплоднија земља, већ трава. Пашњаци и ливаде покривају око 81 одсто пољопривредног земљишта овог подручја, што представља приближно трећину свих травних површина Француске. Чак 84 одсто коришћеног пољопривредног земљишта непосредно је везано за сточарску производњу.
Просечна густина је око 1,12 условних грла по хектару, што указује на претежно екстензиван систем производње. Стока велики део године проводи на пашњацима, а производња се заснива на локалној кабастој храни, уз мању употребу хемијских средстава и готово без третмана за заштиту биља на трајним травњацима.
Уместо да травњаке посматрају као земљиште које тек треба преорати и претворити у оранице, Французи их третирају као производни, еколошки и културни ресурс. Они хране стоку, задржавају воду, смањују ерозију, чувају биодиверзитет и складиште угљеник. Према подацима организације SIDAM, травњаци Централног масива годишње везују више од два милиона тона угљеника, због чега се посматрају као важан део одговора пољопривреде на климатске промене.
Овај приступ, међутим, не значи да су фармери ослобођени економских проблема.
Највећи француски резервоар товних раса
Говедарство је убедљиво најзначајнија грана. На подручју Централног масива налази се око 1,4 милиона крава у систему крава–теле и приближно 22.500 газдинстава специјализованих за производњу говеђег меса или комбиновано говедарство.
Одавде потичу четири расе које су постале познате далеко изван граница Француске: шароле, лимузин, обрак и салерс. Њихов значај није ограничен само на производњу меса. Оне представљају резултат дуготрајне селекције у условима пашњачког држања, прилагођености терену и способности да користе храну са површина које се тешко могу употребити за ратарску производњу.
Централни масив је најважније француско подручје за узгој крава у систему крава–теле, а ова производња Француској омогућава да задржи водећу позицију у европској трговини живим говедима.
Производ није препуштен само тржишту живе стоке. Додата вредност гради се кроз заштићено географско порекло, локалне ланце снабдевања и препознатљиве ознаке квалитета. Месо и телетина из појединих области продају се под ознакама заштићеног порекла и географског порекла, чиме се пашњак, раса, начин узгоја и територија повезују у један производ.
Две милијарде литара млека претварају се у сир
Млечно говедарство има мање газдинстава, али огроман прерађивачки и тржишни значај. У региону се гаји око 386.000 музних крава, што је приближно петина француског стада. Око 5.500 млечних фарми годишње произведе приближно две милијарде литара млека.
Кључ није, међутим, само у количини. Велики део млека прерађује се у сиреве чија имена познају потрошачи широм света: Сен Нектер, Фурм д’Амбер, Кантал и Бле д’Оверњ.
У томе се најбоље види француска пољопривредна логика. Млеко произведено у тежим планинским условима не покушава да конкурише искључиво најнижом ценом сировине. Оно се кроз прераду, порекло, традицију и заштићен назив претвара у производ много веће вредности. Фармер, млекара, локална гастрономија и туризам постају делови истог економског ланца.
Од рокфора до локалних раса оваца
Централни масив је и једно од средишта француског овчарства. На овом подручју гаји се приближно 700.000 млечних и око милион оваца намењених производњи јагњади. То је око четвртине целокупног француског овчарског фонда.
Производња овчијег млека концентрисана је у зони заштићеног порекла рокфора, најпознатијег француског сира од овчијег млека. Јагњад за производњу меса углавном потиче од локалних раса, прилагођених пашњацима, надморској висини и климатским условима овог подручја.
Значајно место има и козарство, са око 174.000 грла. Приближно четвртина француских козарских газдинстава налази се у ширем подручју Централног масива. И овде је производња повезана са прерадом, па су сиреви рокамадур и пикодон постали препознатљиви симболи својих крајева.
Пашњаци стварају вредност, али фармери и даље тешко зарађују
Највећи парадокс Централног масива јесте разлика између вредности коју пољопривреда ствара за друштво и прихода који остаје произвођачима.
Сточари одржавају пашњаке и спречавају њихово зарастање, чувају отворене пределе, доприносе задржавању воде, смањују ерозију и одржавају традиционалне облике пастирства. Њихов рад чува и гастрономско, архитектонско и културно наслеђе региона.
Упркос томе, просечан приход газдинстава пре опорезивања износио је 2021. године око 32.000 евра, што је било чак 44 одсто испод националног просека. То је упозорење да заштићено порекло, познате расе и велики број грла сами по себи нису довољни. Без организованог ланца, прераде, стабилне цене и праведније расподеле вредности, највећи део терета остаје на фармеру.
Зато се у региону све више ради на економском вредновању пашњака, прилагођавању климатским променама и бољем повезивању произвођача и прерађивача. Пројекти као што је AEOLE покушавају да утврде како различити типови травњака могу бити боље искоришћени на нивоу газдинства и читавог ланца производње.
Централни масив зато није само прича о француским кравама и чувеним сиревима. То је пример како се подручје са тешким природним условима може претворити у снажан пољопривредни идентитет. Али и доказ да очување породичних газдинстава захтева више од традиције. Потребни су прерада, удруживање, заштићено порекло и тржиште које ће препознати не само производ већ и све оно што сточар својим радом чува.
