Све је више људи који осећају засићење градском буком, гужвама и непрестаним притиском свакодневице. Након година проведених међу асфалтом, саобраћајним колонама и сталном трком с временом, многи почињу да траже другачији живот, ближи природи и мирнијем ритму.
Истовремено, док једни покушавају да побегну из градова, међу младима са села појављује се и другачији тренд. Све више њих не жели да напусти место у којем су одрасли. Уместо одласка, одлучују да остану на породичним имањима и покушају да управо тамо изграде своју будућност.
Једна од њих је 20-годишња Јована из села Катићи, смештеног подно планине Мучањ. За разлику од многих својих вршњака који будућност замишљају у великим градовима, она је одлучила да остане у родном крају. Њен пут води ка узгоју коза, производњи сира и животу који је, како каже, пронашла управо тамо где је одрасла.
Иако је завршила гимназију и уписала факултет, Јована није отишла из села. Док се многи њени вршњаци припремају за пресељење у урбане средине и живот далеко од места у којем су одрасли, она је одлучила да остане на својој дедовини.
Новац који је сама зарадила берући малине није потрошила на путовања нити га је сачувала за пресељење. Одлучила је да га уложи у породично имање и стадо коза.
„Годинама сам мислила да морам да одем одавде“
Јована каже да љубав према животињама и природи носи са собом још од детињства. Иако је дуго сматрала да ће, попут бројних младих, морати да оде из родног краја и крене путем којим иду други, временом је схватила да жели да остане.
– Себе бих описала као девојку која јако воли животиње и природу. Годинама сам мислила да морам да одем одавде и кренем путем којим иду сви, али имала сам велику жељу да останем јер сам овде имала лепо детињство. С временом сам схватила да је овде здравље и да могу да створим нешто своје од чега ћу живети – истакла је Јована.
Данас покушава да пронађе начин како да споји образовање и живот на селу. Факултет јој је важан, али једнако јој је важно и да не напусти место у којем је пронашла оно што сматра својим животним путем.
– Надам се да ћу моћи да ускладим факултет и останем овде јер мир нема цену. Кад год одем у град, увек су присутни стрес и журба, док је овде све потпуно супротно – нагласила је.
Од бербе малина до сопственог стада од 23 козе
Јованино стадо тренутно броји 23 козе, али њени планови ту не завршавају. Напротив, већ сада размишља о даљем ширењу производње и понуде.
Илустрација: Новац зарађен од бербе малине и оно што јој је оставио деда ова вредна девојка је искористила да купи стадо коза
Ове године стадо је проширила са 12 алпинки које ће, према њеним плановима, за неколико година давати млеко. Осам коза већ на пролеће планира да музе, што би требало да буде важан корак у даљем развоју њеног посла.
Циљ јој је да настави да производи и продаје сир, али и да постепено уводи нове врсте и проширује понуду.
„Планирам да наставим да производим и продајем сир, уведем нове врсте и проширим понуду. Козице узгајам првенствено из љубави, али сам схватила да оно што волим могу да претворим у посао. Ако успем да радим оно што волим, мислим да ћу бити срећна“, рекла је Јована.
Свој сир представила и на сајму у Београду
Свој рад и производе недавно је представила и на сајму хране и пића у Београду, где је, како каже, добила веома позитивне реакције.
За њу тај наступ није био важан само због представљања производа. Желела је да људи виде ко стоји иза свега што ради и колико јој значи посао који је одлучила да развија у родном селу.
„Било ми је важно да људи виде ко сам и чиме се бавим, као и да покажем свој рад. Задовољна сам како је све прошло“, додала је.
Тренутак који јој је променио поглед на будућност
Посебно емотивно говори о својим почецима и тренутку који јој је, како каже, потврдио да је донела исправну одлуку.
Била је зима, а Јована је остала сама код куће са својим козама. Управо те зиме козе су почеле да се јаре док је она била сама са њима. То је значило сталну бригу и проверавање животиња, али и искуство које јој је остало дубоко урезано у сећање.
„Била је зима и била сам сама код куће са козама. Те зиме козе су се јариле баш док сам била сама са њима. Мораш стално да их провераваш и бринеш о њима. Најлепши осећај на свету је када се роди мало биће, држиш га у рукама, а нема ни килограм. Тада сам схватила да треба да радим оно што волим“, присетила се.
Илустрација: Јована апоказује да живот на селу за младе не мора нужно да значи одрицање од образовања, амбиција или пословног развоја
Тај јој је тренутак, каже, помогао да схвати да не жели да одустане од живота који је почела да гради.
„То је нешто што не може да се купи“
Данас каже да тешко може да замисли да једноставно оде и остави све што је изградила. Посебно емотивно доживљава однос који је створила са својим животињама и одговорност коју осећа према њима.
„Не бих могла да одем знајући да сам нешто тако мало оставила овде. Јако сам емотивна и тај тренутак када сам била сама са њима и видела колико ми верују, то је нешто што не може да се купи“, закључила је Јована за Повратак на село.
Њена прича показује да живот на селу за младе не мора нужно да значи одрицање од образовања, амбиција или пословног развоја. Јована је завршила гимназију, уписала факултет и истовремено одлучила да гради сопствени посао тамо где је одрасла.
Док многи млади из мањих средина одлазак у град виде као једини пут ка будућности, она је одлучила да покуша да оствари своје планове међу планинским пределима, животињама и породичним имањем.
Њен циљ је једноставан, али за њу очигледно важан, да ради оно што воли, развија производњу сира и притом остане у окружењу у којем је пронашла мир.
А управо је, чини се, у тренутку када је усред зиме сама дочекала на свет мале јариће, схватила да њен пут ипак не води према градској вреви. Води према стаду које је почела да гради новцем зарађеним бербом малина, према сиру који жели да производи и према животу на селу од којег, упркос факултету и свим могућностима које јој се отварају, засад не жели да одустане.
Извор: Повратак на село
FOTO: Printscreen Youtube Повратак на село
