У Ариљу до 25 тона малине по хектару

1

Компанија „Лаки“ у селу Ступчевићи код Ариља на једном и по хектару гаји четири сорте малине и примењује технологију прилагођену измењеним климатским условима. На 40 ари касне сорте глен ди у првој години пуног рода очекује се принос који одговара нивоу од око 25 тона по хектару, док засад виламета већ пет година даје више од 20 тона. Малине се гаје на издигнутим банковима, воду добијају кроз два латерала којима се управља преко телефона, а од сунца и града штити их бела мрежа.

У Ариљу није потребно посебно објашњавати шта значи малина. Она је деценијама део живота овог краја, извор прихода хиљада породица и производ по којем је Србија постала препознатљива на светском тржишту.

Међутим, начин на који се малина гајила пре двадесет или тридесет година више није довољан. Климатски услови су се променили, периоди без падавина постали су дужи, температуре више, а сунчево зрачење интензивније. Истовремено, купци траже уједначен плод, контролисан квалитет и потпуну следљивост од реда у малињаку до паковања у хладњачи.

Одговор на те изазове покушавају да пронађу у селу Ступчевићи, у засадима компаније „Лаки“, породичног предузећа у власништву Бориса и Бојана Обрадовића. На једном и по хектару гаје се четири сорте малине и примењују савремени начини производње. Иако је засад подигнут тако да у њему могу да се испитују нове сорте и различита техничка решења, није реч о огледу без производне рачунице. Малине из ових редова беру се, мере, одвозе у хладњачу, замрзавају и продају купцима широм света. Једна од сорти је глен ди, чија се берба завршава када је виламет у већем делу ариљског краја већ обран. На око 40 ари ове касне сорте очекује се принос који одговара нивоу од приближно 25 тона по хектару. Засад је подигнут пре две године и ово је прва сезона у којој је ушао у пуни род.

„Глен ди је најкаснија сорта коју овде имамо. У тренутку нашег разговора практично је у току последња берба, па се засад више не види у пуном сјају. Ипак, резултат је веома добар. Ово је прва година пуног рода и очекујемо принос од око 25 тона по хектару“, каже Борис Обрадовић, директор и сувласник компаније „Лаки“.

Засад као одговор на нове климатске услове

Овај малињак није подигнут само ради испитивања нових сорти. Његова сврха је да покаже како малина може да се гаји у условима у којима више није могуће ослонити се само на плодност земљишта и повремене летње кише.

Засад је подигнут на издигнутим банковима. Уз сваки ред постављена су два латерала (црева) за наводњавање, док се количина и време додавања воде контролишу електронски. Саднице су набављене из расадника, а нису вађене из старих производних малињака. Изнад биљака налази се бела мрежа која их штити од града и ублажава прекомерно сунчево зрачење.

„Овај засад осмислили смо тако да у њему испробамо нове технике гајења малине. Климатски услови се мењају и производња мора да се прилагођава. Издигнути банак, два латерала, квалитетан садни материјал и противградна мрежа са одговарајућим процентом засене основа су овог система“, објашњава нам Борис Обрадовић.

За услове ариљског краја препоручује се мрежа која обезбеђује најмање 25 одсто засене. У топлијим подручјима, где је сунчево зрачење још интензивније, тај проценат би требало да достигне 30 одсто.

Ове године временски услови били су знатно повољнији, па би малина вероватно могла да изнесе род и без засене. Претходна сезона показала је, међутим, зашто таква инвестиција више није луксуз. Високе температуре, интензивно зрачење и дуготрајна суша прошле године нанели су огромну штету засадима. Према проценама са терена, губитак рода у појединим малињацима прелазио је 60 одсто.

Последице прошлогодишње суше осетиле су се и ове године, јер млади изданци нису успели правилно да се развију. Управо ти изданци носили су овогодишњи род. „Прошле године имали смо изузетно тешку сушу и веома јако зрачење. У многим засадима род је озбиљно умањен. Ми смо, захваљујући наводњавању и мрежи, успели да сачувамо производњу и остваримо резултат сличан овогодишњем. То најбоље показује вредност инвестиције“, истиче Обрадовић.

Улагање се може вратити за две до четири године

Подизање оваквог засада захтева знатно више новца него класичан малињак без система за наводњавање, издигнутих банкова и мреже. Ипак, Обрадовић тврди да инвестиција има јасну економску оправданост. Уз коришћење подстицаја, улагање се, у зависности од приноса и откупне цене, може вратити у периоду од две до четири године.

Компанија „Лаки“ је конкретну инвестицију вратила већ током прве године, захваљујући изузетно повољној откупној цени. То се не може узети као правило, али рачуница показује да би се при просечној цени од око 350 динара по килограму уложени новац могао вратити за приближно три године. „У сваком послу очекујете да озбиљну инвестицију вратите у року од пет година. Овде је поврат могућ и брже. Ми смо имали срећу да у првој години добијемо изузетно добру цену и практично одмах вратимо уложено. Реалније је, ипак, рачунати на период од две до четири године“, каже Обрадовић.

По струци машински инжењер, он своју улогу види пре свега у добром управљању производњом. Као директор и сувласник компаније, задужен је за организацију људи, постављање инфраструктуре и спровођење препорука стручњака. „Овим се бавим као менаџер. Користимо знање стручњака са Пољопривредног факултета у Београду и њихове препоруке спроводимо без импровизација. Мој задатак је да добро организујем људе и засад и да поставим потребну инфраструктуру“, објашњава Борис Обрадовић.

Виламет остаје, али се начин гајења мора променити

Иако се у засаду у Ступчевићима испитују нове сорте, виламет се не отписује. Напротив, потражња за њим на међународном тржишту не опада.

Владан Новаковић, дипломирани инжењер прехрамбене технологије из Ариља, подсећа да је виламет сорта са најдужом традицијом у овом крају и да га купци добро познају. Проблем није у сорти, већ у покушају да се она и даље производи на исти начин као пре неколико деценија. „Виламет има највећу традицију производње на овим просторима, а потражња за њим не опада. Међутим, климатски услови су се променили. Без савремене агротехнике и озбиљног приступа досадашњи начин производње више није одржив“, наглашава Новаковић.

Прошла година је, према његовим речима, била најјасније упозорење. Последња киша пала је 22. маја, а следећа тек 9. јула. Малине су пуних 49 дана биле без падавина, управо у најосетљивијем периоду цветања, наливања и сазревања плодова. „То је био средишњи део производне сезоне. Ниједан засад који се гаји на стари начин не може да издржи 49 дана без воде. Ако желимо да задржимо виламет, морамо да уведемо системе за наводњавање и засену. Искуство нам је показало да су та два фактора кључна“, каже Новаковић.

Банак чува корен и од вишка и од недостатка воде

Виламет је током претходних десетак и више година показао осетљивост на сушење. Један од узрока пропадања засада јесте задржавање превелике количине воде у зони корена, што ствара повољне услове за развој болести. Због тога се садња у овом засаду обавља на издигнутим банковима, сличним онима који се користе у производњи јагоде, али прилагођеним потребама малине. Када падне велика количина кише, вода се брже повлачи према међуредном простору. Коренов систем не остаје дуго у натопљеном земљишту, чиме се смањује ризик од развоја фитофторе и сушења биљака. С друге стране, током суше два латерала омогућавају равномерно додавање воде са обе стране реда.

„Ако поставите само један латерал по средини реда, вода често капље непосредно уз коренов врат. На том месту нема највише ситних жила које усвајају воду и храну, а сталним влажењем кореновог врата стварамо услове за развој болести. Зато постављамо два латерала, лево и десно, на око десет центиметара од осе реда“, објашњава Новаковић.

На тај начин вода стиже управо у зону у којој се налазе ситне активне жиле. Биљка добија влагу тамо где може најбоље да је искористи, док коренов врат остаје заштићен од прекомерног влажења. Резултат оваквог приступа већ је мерљив. Засад виламета налази се у петој години и редовно даје више од 200 килограма по ару, односно преко 20 тона по хектару. То се сматра врхунским производним резултатом за ову сорту.

Бела мрежа не зауставља фотосинтезу

Важан део система је бела мрежа, која истовремено штити засад од града и прекомерног сунчевог зрачења. Њена улога није да биљку потпуно лиши сунчеве светлости, већ да пропусти део спектра неопходан за фотосинтезу, а ублажи зрачење које изазива ожеготине и прегревање листова и плодова. Биљка тако током већег дела дана може нормално да обавља фотосинтезу, без стреса који настаје када температура и зрачење пређу границу коју малина може да поднесе. Истовремено, конструкција штити род од града, који за неколико минута може да уништи читаву годину рада.

Наводњавањем се управља преко телефона

За правилно наводњавање није довољно само поставити црева и пустити воду. Неопходно је одредити колико влаге биљци заиста треба и распоредити је у више краћих интервала. Управница имања Драгана Савић преко апликације на телефону контролише рад система. Њен посао обухвата организацију радова од почетка вегетације: одвезивање и везивање изданака, резидбу, уклањање вишка, усмеравање родних грана и координацију бербе.

„Вода се не пушта непрекидно током једног дугог периода, већ у више интервала од по десет минута. Тако се одржава оптимална влажност банка, без опасности да се зона корена претерано натопи. Није суштина само у томе да пустимо воду. Ако биљку превлажимо, можемо да направимо озбиљан проблем. Зато наводњавање делимо у више кратких интервала и преко телефона контролишемо рад система. Када биљка има одговарајућу влагу и исхрану, резултат се види и на њеном изгледу и на приносу“, објашњава Драгана.

У редовима је постављено седам нивоа подвезивања. Родне гране усмеравају се и ослањају на канапе како се не би ломиле под теретом плодова и током бербе. Такав распоред не чува само биљку. Плодови су прегледнији и лакше доступни берачу, па је и дневни учинак већи.

Боље десет ари како треба него велики засад без приноса

Драгана Савић сматра да произвођачи не би требало да се надмећу површинама, већ количином и квалитетом плода који добијају са сваког ара. „Није поента имати велику површину, а на крају остварити мали принос. Боље је да породица уреди десет ари по овом принципу и са те површине добије добру количину квалитетне малине него да има велики засад који не може правилно да одржава“, истиче она. То је посебно важно када недостаје радне снаге. Ширење засада нема смисла ако произвођач нема ко да обави агротехничке мере и обере плод у оптималном року.

На имању компаније „Лаки“ током пуне бербе било је ангажовано 27 берача. Просечан берач у најинтензивнијем делу сезоне може да убере око 80 килограма за 12 сати рада. На самом крају бербе, када на биљкама остане мање плодова, дневни учинак се спушта на око 40 килограма за десет сати. Берачи су плаћени по килограму, а не по дану.

Сваки берач и сваки ред имају свој бар-код

Организација бербе заснована је на дигиталној евиденцији. Сваки ред има свој број и ознаку леве и десне стране, док сваки берач добија лични бар-код. Када берач донесе гајбице на вагу, скенирају се његов код, ознака реда и број гајбица. Вага је повезана са рачунаром, па се податак о убраној количини одмах евидентира. Сваки радник добија потврду на којој може да види колико је килограма убрао. Тако нема накнадног пребројавања, нејасноћа нити спорова око учинка и зараде. Истовремено се зна из којег реда потиче свака количина малине. Тај податак је важан и за праћење приноса различитих сорти и делова засада.

„Берач у сваком тренутку има увид у количину коју је набрао. Ми истовремено знамо из којег реда је малина стигла и колики је учинак сваког дела засада. Систем олакшава обрачун, али нам даје и важне податке за управљање производњом“, објашњава Драгана.

Берба почиње око шест часова. Прва пауза је у девет, када се све убране гајбице мере и одмах отпремају у хладњачу. Малина се са имања одвози четири пута дневно, како би што краће остала на температури у засаду. Код овако осетљивог плода време између бербе и хлађења директно утиче на квалитет.

Малина за замрзавање није исто што и свежа малина

Сорте у овом засаду и начин њиховог гајења првенствено су намењени производњи малине за замрзавање. Засад није у потпуности покривен, па плод долази у контакт са кишом и другим спољним условима. Производња свеже малине за полице продавница представља другачији систем. Користе се одговарајуће сорте, потпуна заштита од падавина и знатно скупља технологија. Свежа малина бере се директно у паковања од 125 грама. Сваки плод мора да буде правилног облика, одговарајуће величине, чврст и уједначене светлоружичасте боје. Нема накнадног пребирања које може да исправи грешку насталу у берби.

Код малине за замрзавање захтеви у погледу боје и величине нису исти, али плод не сме да буде оштећен, буђав или помешан са лишћем и другим примесама. Зато директно поређење цене свеже малине у малопродаји и малине намењене замрзавању даје погрешну слику.

„То су две различите производње. Малина за свежу потрошњу захтева друге сорте, другачију технологију и много веће улагање. Цена јесте виша, али су и захтеви неупоредиво строжи. Не може се цена паковања свеже малине у продавници једноставно поредити са откупном ценом плодова за замрзавање“, објашњава Борис Обрадовић.

Од сопственог засада до хладњаче

После бербе малина из засада компаније „Лаки“ одлази у њену хладњачу. Тамо најпре пролази пријемну контролу, а затим замрзавање, сортирање и паковање. Хладњача има складишни капацитет од око 2.500 тона, док се током године у њој преради приближно 4.000 тона замрзнутог воћа. Компанија у понуди има двадесетак врста замрзнутог воћа, које пакује у складу са захтевима различитих купаца. Број ангажованих радника мења се у зависности од сезоне и обима посла, а у периоду интензивне производње достиже око 60. Српска малина из ове хладњаче највише одлази на тржишта Европске уније и Велике Британије, али се извози и на Блиски исток и друга светска тржишта. Од количине је, међутим, важније да сваки производ испуни захтеве безбедности хране.

„Ми не продајемо само замрзнуто воће, већ безбедну храну. Да бисмо дошли до квалитета који купац захтева, морамо да почнемо од одговарајућег садног материјала. После тога свежа сировина пролази пријемну контролу, замрзавање, сортирање и паковање“, каже Бојан Обрадовић, сувласник компаније „Лаки“. Према његовим речима, повећавање производних капацитета без одговарајуће контроле и потпуне следљивости не би било одрживо.

„Ширење производње без пријемне контроле, следљивости производа и провере микробиолошке исправности и остатака пестицида није могуће. Само уз квалитетан надзор можемо да размишљамо о даљем расту“, истиче Бојан Обрадовић.

Подршка постоји, али произвођач прво мора да обезбеди новац

За системе за наводњавање, противградне мреже и пратећу опрему постоје мере подршке. Саговорници наводе да произвођачи који припреме потпуну документацију и квалитетан пројекат углавном остваре право на повраћај дела средстава. Проблем је у томе што инвестицију најчешће прво морају сами да финансирају, а тек након реализације добијају повраћај. За многа мања газдинства то је тешко премостива препрека. Зато предлажу модел сличан програмима који су коришћени за набавку трактора. Произвођач би обезбедио десет одсто сопственог учешћа, одмах би се обрачунао повраћај, а остатак би финансирао повољним кредитом. Тако би и породице које имају 20 или 30 ари могле да подигну савремен засад, уместо да одустану зато што немају довољно новца да унапред плате читаву инвестицију.

Подршка би, међутим, морала да буде условљена квалитетним пројектом, сертификованим садницама и поштовањем прописане технологије. Само тако би уложени новац довео до већих приноса и дугорочно одрживих засада.

Будућност није у већој површини по сваку цену

План компаније „Лаки“ јесте да најпре стабилизује производњу у постојећим засадима. Тек када буду сигурни да могу да обезбеде довољно радника, пре свега берача, размишљаће о ширењу.

„Ако успемо добро да организујемо радну снагу, сигурно ћемо проширити засаде, јер верујем да је ово профитабилан посао. Али нема смисла садити нове површине ако немате ко да их одржава и обере“, каже Борис Обрадовић.

Резултати из Ступчевића показују да малина и даље може да буде веома исплатива. Глен ди у првој години пуног рода достиже ниво од око 25 тона по хектару, док виламет већ пет година даје више од 20 тона. Ипак, ти приноси нису дошли сами. Иза њих стоје здрав садни материјал, издигнути банкови, два латерала, прецизно наводњавање, засена, правилно подвезивање, стручна подршка и добра организација бербе.

Стара логика да је довољно посадити што више малина и чекати добру цену више не даје резултат. Нова производња почиње питањем колико се са сваког ара може добити квалитетног плода, колико воде је биљка добила и колико је времена прошло од бербе до хладњаче. Зато будућност ариљске малине вероватно није у највећем малињаку, већ у најбоље уређеном и одржаваном. Боље је подићи 20 ари који редовно дају врхунски род него хектар који ће прва велика суша оставити без плодова.

У Ступчевићима та будућност већ може да се види у производном систему компаније „Лаки“: редови под белом мрежом, вода којом се управља преко телефона, бар-код за сваког берача и сваки ред и плод који се четири пута дневно одвози у хладњачу.

То више није експеримент само у теорији. Реч је о повезаном систему у којем иста компанија управља сопственим засадима, организацијом бербе, хлађењем, контролом, замрзавањем и паковањем. На крају тог ланца остаје најважнији производни доказ: више од 20 тона малине по хектару и роба чији се пут може пратити од реда у малињаку до купца на иностраном тржишту.