Милан Вучићевић је један од свега десетак воћара из ужичког краја који су се недавно одлучили да пређу на органско гајење. Његов циљ није здрава храна већ – посебна ракија.
За савремену производњу шљива стручњаци ће у највећем броју случајева предложити неке од светских сорти, које једине имају прођу на глобалном тржишту иако су можда инфериорне квалитетом и саставом од оних које се могу наћи у старим српским воћњацима.
Оваква препорука не занима много Милана Вучићевића из села Гостиница у околини Ужица, који се у воћњаку који је у мираз добио његов прадеда давне 1917. држи домаћих аутохтоних сорти рањуша и трновача, али не из разлога пусте тврдоглавости већ управо супротно – из промишљености.
Наиме, Милана не занима продаја ни сирових ни сушених шљива у Европи или на Блиском истоку, о чему сањају многи домаћи произвођачи, јер се он бави – ракијском шљивом.
Илустрација: Милан органски гаји старе сорте шљива
Али, то не значи да неће прихватити савет стручњака, као што је проф. Николе Бајића из Центра за органску пољопривреду у Ужицу.
На његов наговор, Милан је ушао у групу од десетак произвођача из ужичког краја који су спремни да крену у органску производњу шљиве, каже репортажа специјализованог портала АгроТВ.
Милан и колеге су у поступку конверзије и ускоро очекују сертификате за своје воћњаке, документ којим се и званично потврђује да је производ добијен применом метода органске производње.
‒ Претпрошле године, захваљујући професору Бајићу, носиоцу Центра за органску пољопривреду, ушли смо у прићу органске производње шљиве. У тој групи има нас једанаест произвођача а идеја је да се производе ракија од органске шљиве и она одвоји од ракије која није произведена том шљивом – објашњава Вучићевић.
А предност огранске шљиве, односно ракије, поготово од аутхоних сорти, има неколико. Не само оно што је својствено за органску производњу, на пример забрана употребе хербицида као што је злогласни „тотал“ у производњи хране, до тога да се при производњи ракије од ових шљива не мора вадити коштица, што није случај код других сорти.
‒ А на анализама ракије се посебно цени она која има и арому бадема а то долази од кошпице. Људи воле нашу ракију од тих сорти и она се разликује од ракија с чачанском лепотицом и сличним – напомиње Милан.
Због тога се и у воћњаку Вучићевића држе оног што је томе крају својствено од давнина.
‒ Наш најстарији воћњак је из 1940. године и још рађа иако му је време да га заменимо новим, као што смо урадили са другима деведесетих или 2010. и 2019. Највећи део шљива су црвена ранка, коју у овом крају зовемо рањуша, и трноваче, мада има и неких других чачанских сорти, па и стенлеја али то је више за пробу. Наше шљиве је много лакше превести у органску производњу јер су отпорне и траже много мање прскања, и то само бакром и кречом, а понекад ни то ‒ објашњава овај домаћин састав својих воћњака који укупно заузимају два и по хектара.
Илустрација: Тајна добре ракије је здраво и квалитетно воће
Сва шљива у казан
Целокупна количина рода и ове, као и свих предходних година, отићиће у казане за ракију. Милан каже да је тајна добре ракије пре свега здраво и квалитетно воће, али и судови у којима се чува.
Вучићевићи своју произведену ракију одлажу у храстовим бурадима. Када одлеже три године, испоручују се старим купцима или дестилеријама регистрованим за флаширање.
Ове године очекује производњу од око 3.000 литара, и то ракије која у још нечем одступа од „стандарда“.
‒ Ми и даље правимо ракију од 47 степени, иако стручњаци кажу да је довољно и 45 ‒ напомиње Милан.
А оваквих ракија ће можда бити и више јер, каже Милан, Институт за воћарство из Чачка је направио саднице рањуше и трноваче, не би ли се обновиле аутохтоне сорте.
‒ Кад ће и колко успети у томе, не зна али се надам да ће успети у тој прићи, да би Србија имала те шљиве које је имала пре 50 година ‒ закључује Милан Вучићевић.
Извор: https://24sedam.rs/biznis/agrar/334701/organska-rakija-od-trnovace-i-ranjuse/vest