На обронцима Суве планине, где се овог лета због суше вода тражи као злато, крава Вишња, њена ћерка Савана и још десетак других грла имају једну праву хероину – Жаклину Златановић.
„Имам осам крава и четири телета, све су моје. Остале су од сестре, укупно их је дванаест. Пасу овде по планини – има и из Белог, Мокрањске и Космовачке“, прича Жаклина, показујући на своја грла као да представља чланове породице. И заиста, тако их и доживљава.
Док су животиње жедне и сунце немилосрдно пече, она је ту, са њима. „Јуче нису имале ни кап воде. А ја? Нећу да пијем воду, само да оне имају. Више их волим него себе.“
На питање да ли је сада боље, уз осмех каже: „Стигло од министарства, пуно цистерни… Сад имају воду и сад ми је срце пуно.“
Жаклина са својим говедима борави у пределу званом Мали Крчеви, где наизменично остаје по неколико дана, па се враћа кући – у шталу. „Ја већ трећу годину ово радим. Волим их, чувам их, све их знам по имену. Моје лепотице.“
Када почну први снегови, животиње ће морати да напусте планину и врате се у село. До тада, свака кап воде је борба за опстанак. „Крава је жива, као човек. И она тражи да преживи. Човек може да купи флашу воде, али шта да ради стока ако нема воде?“
Ових дана, захваљујући хитној интервенцији Министарства пољопривреде, стигле су цистерне са пијаћом водом, што је донело олакшање. Ипак, суша је велика, а крај лета далеко.
„Нико не воли краве као ја“, закључује Жаклина Златановић док милује Савану. А њихове очи, пуне захвалности и воде, говоре више од речи.
