Први залогај ме је изненадио. Парадајз је био сочан, мирисан и пуног укуса, баш онакав каквог се сећамо из детињства, када се лети тек убрани парадајз пресече на пола, посоли и поједе без много размишљања.
А онда погледате око себе и схватите да се иза тог једноставног укуса крије читава наука. Око нас се, у огромном стакленику у словеначким Ренковцима, пружају редови биљака које расту и по неколико метара у висину, док се о њиховом заливању, опрашивању, температури и сазревању води рачуна готово до најситнијег детаља.
У Ренковцима, у Словенији, налази се огромни стакленик компаније „Лушт“, који се простире на чак девет хектара. Од тога је 8,5 хектара под парадајзом, док се на остатку налазе погон за паковање и системи за наводњавање. Прича је почела још 2007. године, први стакленик подигнут је 2012, а прва берба обављена годину дана касније. До 2018. године завршен је објекат какав данас посетиоци могу да виде.
Иако је првобитна идеја била да посетиоци могу да шетају међу биљкама, обилазак је 2019. године ограничен због појаве вируса смеђе набораности плода парадајза. Како објашњавају домаћини, чак и биљке које посетиоци имају код куће могу представљати ризик за производњу.
Парадајз висок и до 13 метара
Већ на уласку у стакленик јасно је колико је производња озбиљно организована. Пресаднице стижу када су старе око десет недеља и високе између 40 и 50 центиметара, а затим се свака појединачно сади у врећу са супстратом од кокосових влакана и тресета.
Средином јануара овде се сади чак 110.000 пресадница, и то за свега три дана. У том послу учествује између 150 и 160 људи, а прве плодове биљке дају већ средином или крајем априла.
Током године поједине биљке достигну дужину од девет до чак 13 метара. Радници их сваког недеље спуштају и пажљиво померају, док се стабљике усмеравају дуж конструкције.
На сваких неколико метара налази се систем за наводњавање. Посебно је занимљиво што се користи кишница која се сакупља са крова стакленика и чува у четири велика резервоара. Вода се филтрира, додају јој се потребне хранљиве материје, а вишак се поново враћа у систем.
Илустрација: На имању се годишње произведе око 5.000 до 5.300 тона парадајза, а у појединим данима радници уберу и до 60 тона
А онда долази део који је можда и најзанимљивији за сваког посетиоца, а то је дегустација.
Парадајз се овде не бере прерано да би касније сазревао у гајбицама. Напротив, домаћини инсистирају да се плод убере тек када је потпуно зрео.
„Парадајз беремо тек када је потпуно зрео. То је тајна њиховог изврсног укуса, дозревање на самој биљци омогућава парадајзу да развије пуни укус и арому“, објашњавају нам током обиласка.
И управо ту долази оно због чега се овај обилазак памти.
Пробали смо парадајз директно након обиласка стакленика и тешко је не направити поређење са укусом парадајза који смо јели као деца.
Нема оног утиска безукусног, воденастог плода који често имамо када парадајз стигне до рафова након дугог транспорта. Напротив, мирис се осећа одмах, месо је сочно, а укус изражен. Чак и ја која нисам превелики љубитељ парадајза, нисам могла да му одолим.
Домаћини управо у томе виде једну од највећих разлика. Како објашњавају, парадајз који се често продаје у трговинама бере се док тек почиње да мења боју, па дозрева након бербе. Такав процес може утицати на укус.
У стакленицима раде и бумбари
Бројке показују колика је заправо производња. На имању се годишње произведе око 5.000 до 5.300 тона парадајза, а у појединим данима радници уберу и до 60 тона.
Посебну пажњу привлачи чињеница да овде не постоји само једна врста парадајза. Током године узгајају различите сорте, експериментишу са новим плодовима, а међу њима је и стара сорта воловско срце. Ту су и сорте попут „Блацк Бееф“, као и ситни „Мали Лушт“. Једна од најпознатијих је парадајз на грозду Лушт, који посетиоци могу и да пробају.
А да би сваки цвет постао плод, у стакленику раде, бумбари.
У посебне кошнице смешта се око 70 бумбара, а нове кошнице се доводе готово сваке недеље. Разлог је њихов кратак животни век, бумбари живе око осам до девет недеља.
„Волим да се нашалим да нови бумбари уче да раде од оних старијих“, каже нам домаћца.
Илустрација: Обилазак имања Лушт занимљив је и као својеврсна туристичка атракција
У производњи се не користе токсични ни штетни производи. Ако се појаве штеточине попут лисних ваши или гриња, у стакленик се уносе корисни инсекти који се њима хране. На тај начин се штеточине сузбијају без класичних пестицида.
Занимљиво је и да се током зиме стакленик загрева геотермалном водом. Она се црпи из бунара дубоког чак 1.483 метра, где температура воде износи око 65 степени Целзијуса. Након тога се вода хлади на температуру погодну за загревање простора.
Геотермална енергија је, како нам објашњавају, била један од кључних разлога због којих је управо овај крај изабран за развој пројекта.
Обилазак имања Лушт занимљив је и као својеврсна туристичка атракција, посебно за оне који желе да током боравка у Словенији виде нешто другачије од класичних туристичких локација.
Ако боравите у хотелу Терме 3000 у Моравским Топлицама, обилазак оваквог места може бити занимљив начин да део дана проведете ван термалног комплекса и упознате се са локалном производњом.
Јер када после свега што сте чули станете пред пуну гајбицу зрелих парадајза и загризете један, прича о технологији, хиљадама биљака и тонама производње на тренутак пада у други план.
Извор: https://biznis.telegraf.rs/agro-biz/4407808-ovaj-paradajz-raste-do-neverovatnih-13-m-u-staklenicima-rade-bumbari-probali-smo-ga-ukus-vraca-u-detinjstvo