Редовно годишње ђубрење воћака представља једну од основних агротехничких мера у воћарској производњи. Оно обезбеђује редован и висок принос, добар квалитет плодова и равнотежу развоја вегетативних и генеративних органа. Пре него што се одлучите на ђубрење воћњака, добро је да урадите анализу земљишта, јер је сваки савет без анализе оквиран и може бити чак и контрапродуктиван. Мирјана Остојић, дипл. инж. ПССС Краљево, даје одговоре на ову тему.
За нормалан раст и развој воћака неопходно је 16 биогених елемената који се, по значају, деле на макроелементе и микроелементе. У савременој производњи воћа три елемента дефинишу принос, а то су азот, фосфор и калијум. Калцијум и магнезијум утичу на квалитет плодова у смислу чврстине и отпорности на складишне болести. Најважнији микроелементи су гвожђе, манган, бор, цинк и бакар. Ако се у земљишту јави њихов недостатак, то може утицати на нормалан раст и плодоношење воћке.
„Циљ исхране воћака је квалитетнији и већи принос, без физиолошких болести, као и корекција земљишта ако не одговара одређеној врсти, како не би дошло до нежељених проблема. Норме ђубрења одређују се на више начина, али никако на основу искуства или оријентационих вредности. Такав начин је често присутан у пракси, посебно на мањим површинама. Ефекте треба пратити и, по потреби, усклађивати количине ђубрива са реакцијом воћке. Основни недостатак је што се често уносе веће количине него што је потребно, јер се не зна каква је снабдевеност земљишта. То доводи до нагомилавања елемената, најчешће фосфора и калијума, што у екстремним случајевима може постати ограничавајући фактор производње“, појашњава Мирјана Остојић.
Најбољи показатељи стања воћака су вегетативна снага раста, развијеност стабла, боја листа, родност и усклађеност раста и родности. Недостатак или вишак хранљивих елемената изазива симптоме на биљци који указују на проблем, али је највећи изазов што се они јављају тек када је штета већ настала.
„Слаб вегетативни пораст је најуочљивији симптом недостатка азота. Стабла су мање бујна, са ситним листовима који су у почетку светложути, а касније жути и превремено опадају. Симптоми се прво јављају на доњим, старијим листовима, јер се азот премешта у млађе делове. Стабла слабо исхрањена азотом формирају мање родних пупољака, што доводи до слабог и нередовног плодоношења. Плодови су ситнији, често интензивније обојени и чврсти, а вегетација се раније завршава“, наводи саговорница.
Последице вишка азота огледају се у претераној бујности стабала.
„Листови су крупни и тамнозелени, а раст траје до касне јесени. Изданци остају недозрели и лако измрзавају. Вишак азота негативно утиче и на родност – смањује се број родних пупољака, плодови касније сазревају, а квалитет је лошији. Код јабучастих врста смањује се укус и скраћује време складиштења, а јављају се и физиолошка обољења услед привидног недостатка калцијума“, објашњава Остојић.
Код већине воћних врста укупну количину азота треба поделити у четири оброка. Једна четвртина се уноси у јесен после бербе, друга рано у пролеће, трећа након опадања латица, а последња средином маја.
Ђубриво је најбоље применити пред кишу или га унети у земљиште, јер у супротном долази до губитка азота испаравањем.
Недостатак калијума најпре се јавља на доњем лишћу у виду хлорозе.
„У израженим случајевима јавља се некроза на ивицама листа, који се савија ка горе. Симптоми се могу заменити са оштећењима од суше или пестицида. Недостатак калијума доводи до слабог развоја корена, опадања плодова и смањења квалитета. Прекомерна употреба азота може додатно појачати овај проблем. С друге стране, вишак калијума може изазвати недостатак магнезијума и других елемената“, истиче Остојић.
Почетком пролећа, пред цветање, воћкама је потребан азот, а након цветања још један оброк ради бољег пораста и формирања плодова. Анализа земљишта је кључна за правилан избор ђубрива и дозе.
„Анализа земљишта подразумева узорковање, лабораторијску анализу и тумачење резултата. Она показује плодност земљишта и pH вредност. На киселим земљиштима хранљиви елементи су присутни, али у тешко доступним облицима. Смањењем киселости они постају приступачнији. Ова мера омогућава рационалну употребу ђубрива“, наглашава Остојић.
Биљке усвајају и нитратни и амонијачни облик азота, али је амонијак погоднији јер се директно уграђује у органска једињења. У киселим условима доминира нитратни, а у алкалним амонијачни облик.
При ђубрењу треба водити рачуна о начину примене, површини и старости воћака.
Резиме
Основно правило је да се прво ђубрење обави у јесен, од октобра до новембра, после бербе. Користе се ђубрива са мање азота, а више фосфора и калијума (NPK 7-20-30, 8-26-26, 10-12-26). Стајњак се уноси сваких три до четири године у количини од 30 до 40 килограма по стаблу.
Пролећна прихрана почиње у марту или априлу пре цветања, применом КАН-а или урее. Млада стабла ђубре се прстенасто, нешто шире од крошње, док се старија ђубре по целој површини воћњака, уз могуће дубинско уношење.
Соња Цветковић