Србија се убрзано суочава са дубоким климатским променама које мењају готово све – годишња доба, водне ресурсе, шумске екосистеме и стабилност пољопривреде, упозорио је недавно професор Географског факултета у Београду Александар Ваљаревић.
– Вода постаје злато – упозорио је професор, јер реке пресушују, а подземне залихе су ограничене. Ваљаревић је за Танјуг изјавио да последњих 60 година представљају преломни период у којем је Србија ушла у потпуно нови климатски режим. Медитерански утицаји све снажније продиру у земљу, док се у Бачкој, Делиблатској пешчари и деловима источне и западне Србије већ уочавају полупустињске карактеристике. Према Ваљаревићу, Србија губи јесен и пролеће – јесен је краћа за око 14 дана, пролеће за око 17, а остају две изразито наглашене сезоне – лето и зима.
– Имамо практично пето годишње доба – време екстрема– рекао је он.
Како ће се у оваквим условима развијати пољопривреда у Србији, које биљке боље подносе климатске промене и сушу, хоће ли опстати све воћне врсте које нашој земљи доносе значајне приходе?
Илустрација: Стручњаци предвиђају значајан пад приноса већине биљних култура за сваки степен загревања
Председник Научног воћарског друштва Србије др Александар Лепосaвић каже за „Политику” да чак и најблажи сценарији за будућност предвиђају да ће топлотни екстреми бити све израженији у нашој земљи и свету. Стручњаци предвиђају значајан пад приноса већине биљних култура за сваки степен загревања.
То представља огроман проблем јер је, чак и на светском нивоу, веома мало практичних искустава и конкретних одговора на нетипично високе температуре током зимских месеци и екстремно високе у току лета. Нарочито велике проблеме стварају летње температуре у поподневним сатима – од 15 до 18 часова. Када постоји ниска релативна влажност ваздуха, високим температурама и великом количином зрачења.
Лепосавић напомиње да се сви проблеми са високим температурама код биљака на крају своде на дефицит воде у њиховим ткивима, а обезбеђење довољних количина представља све већи изазов за наше пољопривреднике.
– Због тога се велики број њих одлучује на бушење бунара, при чему се најчешће не поштују хидролошки критеријуми одређеног подручја, а што је у свету веома кажњиво. Такође, многи узимају воду директно из водотокова, што је законом строго забрањено – упозорио је наш саговорник.
Каже да ће ови, али и други проблеми са којима се произвођачи воћа у нашој земљи суочавају, морати у будућности да се решавају применом комплексних мера. То се пре свега односи на избор одговарајуће локације и припрему земљишта, одабир новијих и отпорнијих сорти, коришћење здравог и квалитетног садног материјала, примену савремених агро и помотехничких мера и коришћење мрежа и других заштитних структура. Све чешће се чује и да поједине биљке више није могуће гајити у традиционалним подручјима гајења, да се малине морају „селити” на веће надморске висине, а да се смоква због обилног рађања може гајити на простору целе Србије.
Илустрација: Да би се воћари успешније борили са проблемима потребно је да активније примењују одрживе пољопривредне праксе које побољшавају особине и биогеност земљишта
Лепосавић истиче да овако уопштено сагледавање ситуације нема утемељења у науци и пракси, а да би се воћари успешније борили са побројаним проблемима потребно је да активније примењују одрживе пољопривредне праксе које побољшавају особине и биогеност земљишта. Како објашњава, у добре праксе спадају редукована обрада земљишта, коришћење микоризних гљивица које доприносе бољем усвајању азота и већој развијености корена, дозирана и строго контролисана употреба синтетичких ђубрива и пестицида, гајење покривних усева у међуредном простору. Напомиње да не треба заборавити ни правилан избор локације и припрему земљишта, познавање специфичности годишњег циклуса раста и развоја биљке и физиолошке основе функционисања биљака.
Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/721947/promene-klime-menjaju-i-vocarstvo