Ко каже да се вишње не исплате: Београђани направили уносан бизнис

Аутор: draganadpetrovic
458 посета

Владан Симић је пре 15 година купио хектар и по земље у Фекетићу, на око 140 км од Београда. Желео је да посади аутохтону сорту вишње, познату као фекетићка црна вишња. Планирао је овај Београђанин да од ње прави ракију, а у томе га је свесрдно подржала његова супруга Јелена Топаловић.

Кренули су у непознато. Владан је садио вишње без било каквог знања и искуства из ове области. Заједно су учили из књига о воћарству, од људи из струке, а онда и из сопственог искуства.

Њихови планови су се, међутим, променили. Први род није потрошен на ракију, већ су решили да направе матични сок од вишње.

Прво паковање сока продали су у Београду, а данас праве и џем од вишања. Препознатљиви су по томе што се у њихове производе ништа се не додаје – шећер, вода, конзерванс, адитиви, све је 100 одсто од плодова вишње.Пријатељ им је нешто касније дао идеју за „Bag in box“, паковање са чесмицом. Оно им омогућава да се сок чува на хладном и тамном месту и после отварања може да издржи и до 45 дана.
– Сок је сладак, јер је ова сорта веома слатка. Пије се без разблаживања. Продајемо га преко друштвених мрежа, на сајмовима и фестивалима, као и на ноћним маркетима, углавном у Београду. Доносимо и на кућну адресу – каже Јелена.

Овај млади пар напустио је београдски комфор да би радили на њиви. Многи их нису у почетку баш разумели, а Јелени и Владану је било важно да буду срећни. То су и постигли,данас уживају у свему овоме.

Илустрација: Прво паковање сока продали су у Београду, а данас праве и џем од вишања

Зарада од продаје сока омогућила им је да купе трактор, а ове године Јелена је успела да новом машином тресачицом отресе вишње са свих 650 стабала.

– Тај трактор је из 1977. године, 46 година стар, али и даље одлично ради. Када сам први пут у животу села на трактор, људи из села су долазили да ме виде – каже Јелена.

Први род од 15 тона вишања су им појели чворци за један дан. Од тада су увели дежурство сваке године у воћњаку, а у данима пред бербу их и терају. Воће не третирају заштитним средствима, а недавно су добили органски сертификат.
– Све радимо сами од бербе, прераде и производње, маркетинг, доставу. Влада је осмислио џиновски левак за сакупљање вишања. Када вам новац недостаје, тада морате бити веома креативни у решењима на путу до крајњег производа – искрена је Јелена.
Због недостатка радника ове године су прераду преселили у једну фабрику у Фекетићу. Морали су да учествују у целокупном процесу: од прања вишања до одвајања трулих плодова. Радили су седам дана у недељи од 6 сати до 21 сат.
– Тешко проналазимо људе који ће да раде и поред добре дневнице. Више се јављају жене него мушкарци. После брања следи пасирање, где на једну страну излази густ сок, а на другу коштице. Сок се онда пропусти кроз пасирку са другим ситом и добије се оно што иде одмах у амбалажу и на пастеризацију, а смеса у џем – кажу Владан и Јелена и додају да им је ово прва година са трулим плодовима (око 6 тона, односно 40 одсто укупног рода), јер је било много кише, а мало сунца.

Илустрација: Паковање са чесмицом које омогућава да сок издржи и до 45 дана

НИШТА НЕ БАЦАЈУ

Јелена и Владан су отишли корак даље у производњи. Како кажу, од вишње ништа не бацају. Тако од семена коштица праве уље. Влада је изменио постојећу машину за крцкање коштица и направио машину за одвајање семена од љуски коштица. Око 500 килограма вишања или 30 килограма коштица се потроши за литар овог уља, а продају га у бочицама од 30 мл.

ВОЋЊАК НИ У СНОВИМА

Овај пар из Београда није ни могао да претпостави да ће се бавити воћарством.

– Владан је машинац, који се више од 20 година бави угоститељством, а ја сам економиста и фотограф. Радим у логистици, у организацији транспорта једне фирме, али желим да се у будућности бавим само пољопривредом и фотографијом – открива Јелена.

Илустрација: Владан и Јелена нису ни сањали да ће се бавити воћарством

СПАВАЈУ У КОНТЕЈНЕРУ

– Супругова наслеђена кућа дуги низ година је под судским спором, па је воћњак све што имамо. Сваки наш одлазак у Фекетић и сваки рад захтева камповање. Претходних година смо у току бербе која траје две недеље, спавали у колима. Напумпамо душек и наш ауто би тако постао дом – сећа се Јелена и додаје да су ове године купили стари војни контејнер и од њега направили кућицу.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/4205804/prvi-rod-od-15t-pojeli-cvorci-beogradjani-danas-na-140-km-od-kuce-prave-najtrazeniji-sok-na-trzistu-a-u-ponudi-imaju-i-ovo

ФОТО: Страница Само вишње/ Facebook

Srodni tekstovi

Оставите коментар