рви писани подаци о производњи шљивовице могу се наћи у Душановом законику, али то луксузно пиће врхунског квалитета готово да није познато у већем делу света.
Када би било коме, на Балкану и нешто шире, у државама где живе и раде овдашњи људи, рекли да нашој ракији недостају углед и поштовање, вероватно би се нашли у великој неверици и чуду. Боца тог жестоког пића се може наћи готово уз свакој кући. Ракију пијемо вековима, мање или више, при сусрету и растанку, у радости и весељу, у срећи и несрећи, као лек за све бољке и из навике, и колико треба и колико не треба…
Први писани подаци о производњи шљивовице могу се наћи у Душановом законику из 1349. године. Крајем прошле годие је ракија из Србије уврштена на УНЕСКО листу нематеријалне културне баштине.
Производимо је, најчешће, од шљиве, грожђа, јабуке, крушке, дуње, кајсије, затим од малине, брескве, вишње, меда, па чак и од ораха, купуса, шаргарепе и других природних сировина. Постоји око 1.200 регистрованих дестилерија, али производи се и мимо њих. Много домаћинстава у руралним срединама има казан за печење ракије, коју производе по неком сопственом реепту, што често завршава на “црном тржишту“ под разичитим именима. Ракију, готово редовно, извозимо у Словенију, Немачку, Швајцарску, Црну Гору, САД, Аустралију, у вредности од око 13,4 милиона евра. Почињемо да је пласирамо и на тржиште Бугарске, Француске, Азербеџана, Летоније и Литваније. Вредност извезене ракије је лане повећана за око 30 одсто. Захваљујући наглом порасту броја дестилерија, ракије из Србије стичу све већи број светских признања. На Међународном такмичењу за вина и алкохолна пића у Лондну IWSC у конкуренцији од преко 3.000 узорака жестоких алкохолих пиа, како је објављено средином ове године, две ракије од шљиве добиле су сребрне, а од јабуке броназану медаљу.
Илустрација: Шљивовица спада у три најквалитетнија алкохолна пића на свету
Шљивовица једно од најквалитетнијих жестоких пића
Иако велики број стручњака сматра да наша шљивовица спада у три најквалитетнија жестока пића, велику број становника наше планете, не само да не познаје ракију из Србије него она не постоји ни у њиховим законским документима, што нашим извозницима прави огромне тешкоће.
– У свету постоји изузетно велика конкуренциа изузетно квалитетних жестоких алкохолних пића – каже др Иван Урошевић.
– Најчешће се ради о воћним брени ракијама, што је прихватљиво на тржишту западних држава. Али на огромном кинеском тржишту се подразуева да таква ракија води порекло од отпадака воћа, па представља пиће ниже категорије. Зато је неопходно да се промоција наше ракије приалагои кинеским културолошким категоријама. У то су се увериле и наше дестилерије, које већ изозе у Кину уз велике напоре, па им је неопходна подршка одговарајућих служби у Србији, како би се доспело на то тржиште са велиим потенцијалима за пласман. Слично је и на великим међународним надметањима, где се наша ракија, због недостатка одговарајућег, већег броја узорака, сврстава у маргиналну категорију осталих алкохолних пића на бази воћа. А то нису ракије. Зато свуда, ван наших простора, морамо да подигнемо углед српске ракије на виши ниво, да се тачно зна о каквом пићу се ради. Наш закон о алкохолним пићима је потпуно усклађен са одредама у Европској унији. Међутим, тешкоће настају при извозу у САД, Канаду и неке друге државе, које у својим законима не препознају категорију пића као што је ракија, па она подлеже општим правилима за слична пића. У основи то значи да ракија не сме да садржи метилалкохол, а без тог састојка пиће није ракија прозведена директно од воћа. Зато наша држава треа, као у законодавним решењиа ЕУ, да инсистира на увођењу категорије пића од воћа, које мора да има одређене параметре, садржај алкохола и друго, како би се адекватно дефинисао производ као што је српска ракија.
Српске ракије освојиле су укупно 18 медаља на међународном оцењивању јаких алкохолних пића у Кини: две „велике“ златне, шест златних и десет сребрних награда. Такође, на такмичењу у Лондону, ракије из Србије освојиле су 16 награда, укључујући пет златних признања.
Илустрација: Неопходна је помоћ државе како би наша ракија имала бољу прођу на ино тржишту
Није свака ракија ракија
Према речима др Ивана Урошевића, у Србији се производи велики број различитих ракија, а конзументи желе тачно да знају шта им се нуди и шта могу да очекују. Нажалост, још смо далеко од тога. На тржишту има пића која су декларисана као ракија, а немају одговарајуће лабораторијске потврде о читавом низу обавезних пратећих докумената. Најважније је да се одреди како треба да се производи ракија, каква да су паковања, етикете и декларација, а потом да се обави стручни избор најквалитетнијих сорти воћа, дужина одлежавања тог пића и слично. То питање морамо, првентвено, да решимо у сопственом дворишту, а онда и у извозу. Све то може врло брзо да се изведе, јер имамо одлична законска решења још из 2016. године. Њима је сачувана могућност малих произођача да слободно пеку раију за сопствене годишње потребе, а да вишак предају регистрованим дестилеријама, које преузимају одговорност о квалитету на себе, након одговарајућих лабораторијских анализа. Нажалост, такве мере се не спроводе на прави начин. Губици су огромни. Тоом 2022. године смо у извозу зарађивали око шест евра по боци ракие, што је мало. Појединачна искуства указују на то да можемо стицати и десетак евра по боци, уколико би постојало и географско порекло те ракије, као српског бренда.
У последње дветри године извоз ракије расте за око 30 одсто. Имајући у виду обим производње воћа, Србија може да испече око 60 милиоа литара ракије, што је знатно више од домаћих потреба. Судећи по великом броју љубитеа добре капљице и представника страних компанија, јасно је да постоје услови за знатно проширење тржишта српске ракије.
Аутор: Б. Крстин
Извор: https://poljoprivrednik.net/newsdetails/67039c556386ec615c8d7aff/Ra%C2%ADki%C2%ADji-tre%C2%ADba-ugled-i-po%C2%ADsto%C2%ADva%C2%ADnje