Продавати ракију у Србији много је тежи бизнис од њене производње, каже за 24седам Бранко Нешић, власник Београдске дистилерије и Ракиа бара, јер се борите и са предрасудама према пићу и са разноразном конкуренцијом на једном прилично ‘разбарушеном’ тржишту.
– Прављење ракије је лепо, креативно, занимљиво… Код продаје, којој иначе нисам вичан, имате веома велику нелојалну конкуренцију. Ту, осим малих занатских дестилерија, које су регистроване и праве одличне производе, имате и оне из сиве зоне који произведу 70 или 80 одсто од 60 милиона литара ракије која се годишње направи у Србији. Када ви поштујете све стандарде, од здравствених надаље, имате технолога, плаћате акцизу… врло је незахвално када конкуришете некоме ко нема такве трошкове а продаје ракију у кока-колиној пластичној боци са фантиним чепом – каже Нешић.
Колико смо далеко да ракија „постане“ виски?
Када год разговарате са неким ко се разуме у дестилована алкохолна пића, пре или касније као тема мора да исплива поређење српске ракије, посебно шљивовице, са неким од, у свету признатих па и помало извиканих, конкурентских пића.
– Наравно да ћу ја, као произвођач, да фаворизујем наше национално пиће али постоје и објективне предности. Прва је сировина, ако ви правите нешто од житарица а с друге стране је нешто од воћа, у старту је разлика у ароми али и на крају мора бити у цени. Виски може да буде фантастично пиће, треба то поштовати, али и знати да је сазревање вискија у бурадима технолошки потпуно идентично начину на који одлежава и шљивовица. Али та љубав шљивовице и храстовог бурета даје нешто што је много интензивнијег укуса – истиче наш саговорник с којим смо разговарали на манифестацији Belgrade Bar Show.
Бранко Нешић је уверен да је пут до таквог бренда далек, али не и неостварив.
– Потребно је да сви станемо иза тог пројекта, произвођачи са стандардима и квалитетом, потрошачи који ће променити свест и пити мање а боље и скупље, и држава која ће првима да омогући да раде без нелојалне конкуренције. Ракија се мора поштовати, као што Шкоти или Ирци поштују свој виски и не може се рачунати да она буде добра, а да кошта 500 или 600 динара. Ако ми будемо поштовали себе, поштоваће нас и други – наглашава Нешић.
Илустрација: Прављење ракије је лепо и креативно
А то поштовање у свету је веома тешко зарадити, јер и ракија не може лако на инострана тржишта као неки други производи прехрамбене и сличних индустрија.
Држава већ помаже произвођачима, каже Нешић, са великим делом поврата инвестиције у опрему и дестилерије. Помоћ би била добродошла и код промоције и маркетинга у свету.
– Маркетинг ракије је специфичан јер када кажете „ракија“ људи не знају да ли је то пише из Србије, Хрватске, Бугарске или неке треће земље. Тешко је брендирати и рекламирати категорију, и због тога сам ја заговорник да прескочимо један корак и да брендирамо шљивовицу као нешто наше. Најбољи пример је грапе, што је код нас комовица, а иза које је у брендирању стала држава Италија као део културе грапе и еспреса – каже Нешић.
Нешић, чија фирма извози ракију на десет тржишта у свету, каже да је свако различито.
– Недавно сам био у Бугарској и тамо се према ракији опходе слично као код нас. Али, потпуно је друга ситуација на азијским тржиштима, где сам покушао да направим франшизу „Ракиа бара“, и где преферирају ликере, евентуално медовину а ракија и јака алкохолна пића генерално су им страна. Прво да се фокусирамо на Европу, а да Америку покушамо да освојимо преко наше дијаспоре. Дуг је пут – објашњава саговорник 24седам.
Традиција није само ракија, чује се до Беча
Нешић је у „ракијском бизнису“ од 2009 године, и ту се нашао пре свега из љубави према овом српском традиционалом пићу када је у Београду отворио специјализовани Ракиа бар.
– Једна љубав је водила другој, посао је постао једна врста авантуре, која је водила у производњу и Београдску дестилерију и ето ту смо где смо – објашњава Нешић.
Али, на ракији и Београдској дестилерији се није и завршило, пошто је Бранко Нешић кривац и што у Србији постоје „ноћне пијаце“.
– Презентација националних вредности није само ракија, јер ми волимо и домаћу храну. Пре седам година сам отишао у „Градске пијаце“ у Београду и предложио сарадњу на „новом лицу пијаце“.
Тако је настао пројекат „Београдски ноћни маркет“, где се на пијацама као месту традиционалног дружења и окупљања, понудило и нешто занимљиво и млађим генерацијама – спој хране, пића, уметности и музике. До сада је организовано више од 35 ноћних маркета, посетило их је више од пола милиона људи, што из Србије, што из иностранства.
– Сада се на српским пијацама свашта лепо организује, част нам је што смо били пионири а идеја се шири па сада организујемо и „Ноћи пијаца“ у Бечу. Тамо ће их бити четири ове године, у Београду седам. Надамо се да ћемо и регионално моћи да понудимо тај пројекат удружења „Локални укуси Србије“, јер није то само пијаца, то је и предузетничка платформа за мале локалне произвођаче који се тако промовишу а неки израстају и у брендове – закључује Нешић.
Илустрација: Ракија из бурета има посебан укус
Ракија може и у коктел, доказали српски бармени
Да ракија није „соло пиће“ вешти српски бартендери показали су недавно на другом Белграде Бар Схоњ, који је ове године био посвећен коктелима са ракијом од дуње.
– Људи нису свесни да ракија може и у коктел. Иако је она пиће доминантног укуса, тешко се уклапа у микс са другим алкохолним састојцима, поносан сам како млади српски бартендери праве врхунске коктеле са ракијом – каже Нешић.
Извор: https://24sedam.rs/biznis/agrar/204101/da-li-rakija-moze-da-bude-biznis-i-je-li-bolja-od-viskija/vest