У пољопривреди нема лажи, а у глуми – све је глума. Па кад останете без оца и мајке за 30 дана, останете и без тих врхунских глумаца који су само знали да глуме пријатељство.
АЛО! ИНТЕРВЈУ Глумица Марија Петронијевић први пут говори о другој страни професије која ју је учинила славном: Чемер који носи глума боли више него жуљ од мотике!
Једина наша глумица која је сјај и раскош сцене и велеграда заменила животом у родном селу Висибабе код Пожеге – Марија Петронијевић у интервјуу за Ало! први пут говори о свему што је чини поносном, али и о другој страни професије која ју је учинила славном.
Шта је највећа разлика између бављења глумом и бављења пољопривредом?
– У пољопривреди нема лажи. Лажни осмеси су излишни и не дају баш никакве резултате. Тапшање по рамену и комплименти су такође бесмислени. Сунце или сија или не сија. Топло је или хладно, и тако је како јесте. А у глуми све је глума. Нажалост, то се односи и на пријатељства, ма на све се односи. Мада, дозволићу да ме део бранше можда није много волео јер нисмо на истом месту школовани, па су ваљда зато прескочили да се нађу, да у тренуцима када је најтеже, када останете без оца и мајке за 30 дана, останете и без тих врхунских глумаца који су знали да глуме пријатељство. На тај начин су ми даровали истину, што у глумачком свету није баш честа појава и, осврнувши се тог дана, видите породицу која вам је богом дата или она коју сте створили и оне с којима сте се одгајили или кроз школу упознали. Видите и да су ту те ваше биљке и животиње, и схватите коју и какву улогу имате у свачијем животу.
Који вам је посао тежи?
– Пољопривреда је тешка, неизвесна. У пољопривреди су углавном они који су њоме бавећи се, ископали грбе на леђима, боре, жуљеве… У глуми блиста скоро све на ТВ или екранима мобилних телефона, али некада имам утисак да те нежне руке и сва та негована лица носе више јада и чемера и да бол, када се осети, зна бити и неколико хиљада пута већи од оног колико боли жуљ који направи мотика када се лоше држи. Но, свако бира свој пут и иде оним путем којим жели или можда мора. Да читаоци не би нешто погрешно схватили, нисам се ни разочарала ни опекла, нити сам побегла на село. Једноставно, моје село је део мог живота који је са мном или у мени егзистирао и егзистира од када знам за себе. Све ово не значи да се више нећу појавити некада, негде, у некој улози, а колико ћу добро да глумим, публика ће оценити.
Одрасли сте на селу, да ли сте као девојчица возили трактор или сте ту вештину касније стекли?
– Не возим трактор толико често. Ако желите да се бавите нечим као што је пољопривреда, онда вам ни вожња трактора не сме представљати проблем, али још увек има довољно мушког света око мене да то не морам да радим.
Син нек ради шта пожели
Очекујете ли да ваш син и други наследници наставе ваш посао, односно бисте ли то волели?
Имате и овце, колико је стадо?
– Тренутно имам вероватно највеће карачанско стадо у Србији, нешто босанске праменке. Оваца је више од 200.
Прву јавну бразду направили сте 2017. године. Уследиле су јагоде, па пињоле. Шта све тренутно гајите?
– Да, била је то 2017. година, са релативно касном садњом јагоде. А онда су се низале непогоде, елементарне, пре свега. Додуше, имала сам среће да будем осигурана и, упркос граду који је уништио плантажу, нисам одустала од јагода, само их сада производим у мањем обиму. Део послова везаних за јагоде преклапа се са сезонским пословима везаним за малину, која је далеко профитабилнија, па људи које бих ангажовала за јагоде одлазе пре да се баве малином, јер је боље плаћен посао. Иначе, као и у свакој породици која живи на селу, ту је од свега помало. Уз помоћ своје јаче половине успела сам да прибавим семена старих сорти, којечега. Од парадајза имам црни крим, жути, златну медаљу, зелену зебру и неколико домаћих који имају онај прави укус. Ту су и тикве, али осим што су ми лепе, још не знам шта ћу са њима.
Дан почиње с првим зрацима сунца
Како изгледа један ваш дан лети, а како зими?
– Дан почиње с првим зрацима сунца, завршава се касно у ноћ. У оба случаја испуњен је људима с којима безрезервно делим себе, стварајући тако успомене на време за које би се могло рећи да чини да се човек радује животу.
Имате и цвеће?
– Да, али то је, заправо лековито биље. У процесу смо припреме и производње садница лаванде официналис, нешто мало шпанске и француске лаванде, више ради украса, јер оне не могу да опстану у нашим климатским условима. Ту је и већа количина садница смиља. Лаванду и смиље планирамо на неколико хектара, па ће нам бар поља бити лепа ако и не буде комерцијално. Имамо и саднице питомог кестена, и то неколико хиљада. Имам и италијански бор, поклањала сам га свима који су пожелели, али с обзиром на то да није стигао на сва одредишта, ових дана ћемо наставити са слањем. Можда сам нешто и пропустила, али морамо оставити нешто и за неки следећи интервју.
Нема одмора док траје обнова
Ваш посао је ударнички, нема дилеме. Шта мислите о Празнику рада?
– Лоше стојим са историјом и односом према празнику рада. Код нас се све празнује нерадно, а мени фали још толико тога да урадим. Што се мене тиче, покушаћемо да тог дана, ако буде лепо време, завршимо неке послове које нисмо стигли.
Извор:
https://www.alo.rs/vip/estrada/753660/glumica-marija-petronijevic-za-alo/vest
