Косовски певач је мало позната и готово нестала раса кокошка која је распрострањена на југу Србије. Највише је има на Косову и Метохији, као и у појединим местима рашке области и Санџака. Спада у аутохтону расу српске живине и дуго се веровало да је донета из Турске приликом продора Османлија на Балкан. Међутим, упоређујући генетску структуру турских denizli и косовског певача, немачки научници су утврдили да се ради од две потпуно различите расе. Веровали или не, али косовски певач даје највећи проценат добрих певача, чак до 90 одсто, што ниједна друга раса не може. Петлови косовског певача певају мелодично и дугачко од 30 до чак 60 секунди. Песма је најчешће слабијег тоналитета, мада има и оних који дају јак, дубок и звучан глас који се приписује његовом већем капацитету плућа. Има и оних који верују да је способност косовског певача да пева мелодично и дугачко произашла управо из његовог живахног, немирног и ратоборног темперамента.
Изглед и особине
Косовски певач одувек је привлачио пажњу како својом необичном лепотом тако и певањем. О његовим вокалним способностима писало се у путописима још 1936. године када су га називали Гњилански музикале. Постоје чак три врсте косовског певача које имају доста заједничких особина и сличности, али и разлика. Претпоставља се да је до разлика дошло неконтролисаним укрштањем са домаћом кокоши. Међутим, свима је заједнички ратоборни темперамент посебно када од напасника или потенцијалне опасности треба да штите своје јато.
Прва врста косовског певача има крупну главу са јаким кљуном, орловске очи које су најчешће црне или са нешто светлијим пигментом у зависности од боје перја. Ноге су јаке и голе, дугачке, држање тела и главе је високо, перје добро приљубљено, а реп је усправан са неколико сабљастих пера. Креста се састоји од дела необичних израштаја изнад ноздрва из кога се формирају два црвена израштаја у виду козјих рогова. Од ове овакве кресте на глави и потиљку је формирана велика ћуба која је оборена низ врат. Подбрадњаци су велики и јарко црвени, а подушњаци голи, црвени и велики, често пута бело попрскани.
Друга варијанта је слична првој када је у питању изглед кљуна, кресте, очију, подбрадњака и подушњака. Једина разлика је у изгледу и положају пернате ћубе која је код ове врсте потпуно усправна и стоји као раширена лепеза висине и до осам центиметара, са крајевима пера обореним на једну или другу страну, а у боји осталог перја која је доминантна на телу.
Трећа варијанта је настала неконтролисаним укрштањем прве и друге варијанте са домаћом кокошком. Јавља се у више боја. Најчешћа је потпуно црна са светлим или црним очним рожњачама. У односу на претходне две расе разликује се по изгледу кресте која је крупна, тестерасто формирана и завршава се два или више несиметричних рогова. Ћуба је велика и виси на врату. У пуној снази петлови достижу тежину од 4, а кокице од 3 килограма.
Узгој и носивост
Петлови расе Косовски певач пропевају са шест, седам месеци док кокице пронесу у осмом месецу живота. У односу на мужјаке кокошке су нешто ситније, имају мањи кљун и раскошну ћубу, додуше мању него петлови, на врху главе испод које извирују радознале црне очи.
Ова раса кокошака није захтевна за узгој, лако се прилагођава условима живота и клими, прилично је отпорна на болести и погодна је за слободан узгој јер воли да шврља и кљуцка по дворишту. Ова раса кокошака спада у слабије носиље и просечно снесу око 160 јаја годишње, беле боје и тежине 55 до 60 грама.
С обзиром на то да спадају у средње крупну живину имају доста меса које је изузетно укусно, меко и лако за припрему. Кокице се често расквоцавају, добро леже на јајима и изводе пилиће. Попут мужјака прилично су ратоборне посебно када треба заштити пилиће од опасности.
Извор: Агробизнис магазин
