Милош се из Немачке вратио на дедовину и није зажалио

229

Док Србију годишње напусти читав један мањи град, односно око 25 до 27 хиљада људи – према неким статистичким проценама објављеним крајем прошле године, Милош Мрљеш (26) из Новог Пазара не само да се вратио са Запада и напустио добру позицију коју је тамо имао, него се није вратио ни у родни град из којег је отишао у свет, већ у дедовину – село Балетиће. И грађевинарство потом заменио сточарством, и то у месту из којег се данас, како он каже, мештани пре исељавају него усељавају. А за само пет месеци од повратка Милош је већ постао најмлађи председник Удружења пољопривредника у Новом Пазару. А ко зна, можда и шире.

После свршене медицинске школе у свом родном граду, Милош је пре шест година отишао трбухом за крухом у Немачку и врло брзо вредним радом у Хановеру дошао и до добре позиције за такву врсту послова – грађевинске. Добио је и неопходне радне папире, имао је и добру плату, улогу пословође за око 20 људи, али уназад три године и тамо су, како он каже, почеле ствари да се мењају нагоре.

– Тамо је криза, ако ми верујете, већа него овде. Пре једно три године, а поготово кад је почео овај рат Русије и Украјине, цене струје, ренте, комуналија и хране су толико скочиле да ти и када имаш добру плату, кад све комуналије и обавезе поплаћаш, срећан си човек ако ти од 4, 5 хиљада евра остане трећина. А ако тог месеца још ниси радио неки дан, што се у грађевинарству дешава, ти си у минусу – каже овај млади човек.

Илустрација: Милош са мајком Јадранком држи 11 крава

И онда је он, још пре три године, када му је отац умро, а на имању у Балетићу остала само мајка да брине о имању и стоци, почео да размишља о повратку. Све што би тамо зарадио почео је да улаже у обнову штале и сењака, а у сеоску кућу су и пре тога улагали.

– Ја сам тамо имао стабилну зараду и добру позицију – водио сам тим од 15, 20 људи. Ни сам посао ми није био лош. Али кад видиш колико тамо радиш, а колико ти на крају остане, и уз то још немаш ни слободног времена, ни своју породицу и друштво, онда видиш да то није вредно толиког одрицања. Тамо колико људи раде, они немају времена ни за себе, а камоли за друштво. И онда кад ми је отац умро и кад је мајка на селу остала сама, мени су се једноставно склопиле коцкице и ја сам се пре пет месеци вратио – додаје Милош.

И већ сада, после пет месеци тврди да није погрешио. Он и даље има активне радне папире за Немачку, али му повратак тамо, како каже, не пада на памет. Уместо тога, он је одмах узео ствар у своје руке и по повратку удружио своје снаге са неколико суседних пољопривредних газдинстава и направио Удружење пољопривредника Балетиће.

– Ја сам још и пре него што сам се вратио овде, схватио да појединци у тим малим селима немају никакву шансу да опстану ако се не удруже. Тешко је индивидуално функционисати. Чак и када имају више грла. Ја сам и док сам радио тамо, овде долазио кад су сезонски послови на селу и био сам све време у току са тим како овде ствари стоје. Та мала газдинства нема шансе да добију неки подстицај самостално. Држава и кад издваја средства, она не може да издвоји за појединце, него Унији пољопривредника, а онда мали пољопривредници неки подстицај могу да добију преко Уније, односно преко удружења – каже Милош.

Илустрација: Домаћи сир и кајмак углавном продају на кућном прагу

Ово његово удружење је засад окупило 23 члана из неколико новопазарских села – Балетиће, Трнава, Пустовлах, Дојиновиће, Ђомлије. Из његовог Балетића има 4, 5 активних чланова јер више газдинстава и нема. Људи су се махом одселили. Милош каже да у целом селу има можда десетак становника и највише 20 грла крава.

– Ја сам по повратку из Немачке докупио 5, 6 грла, а толико смо већ и имали, и хтео сам још, али ти не можеш данас да нађеш да купиш краву. Једноставно их нема на продају и генерално мало грла стоке има. Мислим да она статистика о броју грла која се објављује у медијима није тачна – додаје наш саговорник.

Тренутно он и мајка Јадранка држе 11 крава, два мала телета и нешто свиња и кокошака и основни извор прихода им је сир и кајмак који мајка направи. И продају га углавном на кућном прагу или у десетак километара удаљеном Новом Пазару. Дневно њихове краве дају 100-ак литара млека, али према Милошевим речима, оволики број грла и обрада те количине млека и није неки велики посао. А на имању њему и мајци помогне и старији брат – кад је ту, у земљи, односно кад није на плаћеном раду у иностранству.

– Ја можда имам око четири сата активног посла око крава и млека. Овде на 850 метара надморске висине слабо неко гаји поврће, а житарице које су нам неопходне за исхрану крава купујемо. Схватили смо да нам се тако више исплати. После тога, готове производе – кајмак и сир ја стално развозим и односим нашим купцима. Планирао сам да се бавим и органским млеком, али то нико овде неће да купи, то су велике цене и трошкови. Волео бих да неку количину млека и предајемо у откупну станицу, али за млеко једног произвођача нико неће да дође овде, а кад имате више удружених газдинстава, неко онда има интерес да по то млеко и дође. А и цене млека су јако ниске – истиче Милош.

Он верује да ће он и мајка још неко време живети од сира и кајмака, али он у будућности размишља да направи неку откупну станицу, хладњачу, па да ту пољопривредници могу да предају своје и месо, и млеко, и поврће.

– Малим пољопривредним произвођачима овде све фали – и механизација и услови да продају своје производе. Друго, 90% домаћинстава овде су старачка. Одавде се људи махом исељавају. Само преко лета ту буде више народа. А око 80% младих из моје генерације је отишло одавде или у иностранство или у град, где раде за 50, 60 хиљада динара. Неће да се баве земљом, а ја верујем да се овде може боље живети него у граду, поготово ако се домаћинства удруже и онда тако лакше и добију помоћ државе – каже Милош.

Илустрација: Поред крава имају два мала телета и нешто свиња и кокошака

А његово удружење које има 23 члана из пет новопазарских села, ујединило је домаћинства не само у намери да пољопривреда и сточарство овде опстану, него и на један други начин. Наиме, од укупног броја чланова, Удружење чији је Милош председник има половину чланова православне, а половину муслиманске вероисповести. У овом крају се и иначе народ не дели по томе које је вероисповести, али ова заједничка намера да се изборе за бољи положај села и малих одгајивача ту везу је још додатно учврстила. Налик некадашњем, југословенском братству и јединству, што се данас у остатку земље може видети само у форми флоскуле.

– Толико је та сарадња одлична међу нама да смо једни код других малтене почасни гости, како на Божићу и крсној слави, тако и на Бајраму. Ми смо сад за Светог Јована у јануару први дан славе гостили фамилију и најближи род и пријатеље, а другог дана су нам управо за трпезом били муслимани из нашег и суседних села – поносан је Милош на ове јаке везе са својим комшијама.

А поносан је, како каже, и на своју одлуку. У селу се живи под мањим стресом, додаје, више је и слободног времена, а о здравијој исхрани и ваздуху да и не говори.

– Људима се другачије чини да је тамо преко све сјајно, поготово кад оду сезонски, на пар месеци, па их још не ухвати и носталгија. А кад си тамо дуже, све ти фали. Све оно што сад овде имам – завршава Милош.

Не фали му чак ни друштво, тврди наш саговорник, јер је он стално на релацији Балетиће – Нови Пазар. Једино што се још може рећи да му фали је лепша половина, признаје, али и тиме ће се, како каже, у наредном периоду позабавити.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/4369958/kada-vidis-koliko-u-nemackoj-radis-a-sta-ti-ostane-sve-ti-bude-jasno-milos-se-vratio-u-dedovinu-batalio-mistriju-i-lepo-zaradjuje