У доба када се све више прича о великим бројевима, хектарима, машинама и погонима, некако непримећено пролази једна друга, тиха револуција — она која се дешава на десет ари земље, негде иза куће, између шљиве и бунара. А у тим арима, ако се зна шта се ради, може да лежи посао достојан зараде, поштовања и слободе.
Интензивна производња на малим површинама није резервисана за оне који немају где више — напротив. То је стратегија. Добро промишљен избор култура, организован распоред, пратња тржишту и вештина рада – и већ си у игри. Не на велико, али свакако озбиљно.
Шта то значи у пракси?
Значи да на 5 до 10 ари можеш имати три културе у сезони. Да уместо једне хектарске куле од парадајза, гајиш руколу, блитву, ротквице, млади лук или беби шаргарепу – све што иде брзо, расте густо, и добро се продаје ако је свеже и лепо упаковано. Посебно ако је органско или бар без агресивне хемије.
Значи и да знаш ко ти је купац. Да ли је то ресторан у граду, тезга на пијаци, мали маркет. И када то знаш — онда се ради баш то што они траже. Све по мери.
Таква производња тражи присуство, знање и упорност. Али не тражи велики број запослених лица, скупу мехазизацију. Тражи мало доброг земљишта, пуно добре воље и спремност да се буде ту — у сваком дану, у сваком погледу.
Они који овако раде често нису гласни. Немају увек велике пластенике, али имају редовну муштерију. Не причају о пољопривреди — они је живе. И све више младих улази управо овде — у паметну производњу на мало.
На крају, није ствар у томе колико земље имаш. Ствар је у томе шта с њом урадиш. А на десет ари може да се направи чуда — ако се ради паметно, чисто и с планом.
