Procena raspoloživosti azota pre N – prihrane najtačnije se obavlja uz pomoć N – min metode kojom se neposredno pre kretanja vegetacije, utvrdi raspoloživa količina u zoni do koje je dospeo koren.
Saveti za N – prihranu ozime pšenice
Prihrana fosforom i kalijumom se ne preporučuje zbog njihovog neznatnog premeštanja u dubinu, pa koren ostaje na površini, što smanjuje otpornost na poleganje i sposobnost korišćenja vode iz dubljih slojeva. Ureu ne treba primenjivati u prvoj N – prihrani (najbolje ni u drugoj) zbog zakišeljavanja zemljišta. Potrebnu koncentraciju raspoloživog azota zimi u zemljištu treba postići primenom nitratnih đubriva. Suvišna količina azota snažno utiče na porast nadzemnog dela, a vrlo malo korena, pa se proširuje odnos korena prema izdanku i biljke su plitko ukorenjene. U hladnim, posebno glinovitim, humoznim i slabo aeriranimzemljištima, nitrati umanjuju štetne redukcijske procese, što je važno za aktivnost mikroorganizama i snabdevanje biljaka azotom i drugim elementima.
Visok sadržaj azota u bokorenju predstavlja neophodnu rezervu za prolećno izduživanje. Tada naglo raste potreba za azotom, što je i pravi trenutak za drugu prihranu. Kod kasnijih rokova setve prisutna je opasnot od izduživanja koje određuju građu, odnosno broj klasića na klasu i začetaka cvetova u klasu.
Dobra ishranjenost azotom u vlatanju sprečava kasniju sterilnost klasića i povećava broj plodnih cvetova. Komponente klasa samo su delimično genetski (sortno) određene pa je time dobra N – ishranjenost biljaka još značajnija.
Nakon oplodnje, dozrevanje pšenice odvija se na račun rezervi hraniva, uz njihovo premeštanje iz fotosintetskih neaktivnih delova biljke (starog lista) u klas. N – prihranu ozimih žita treba obaviti u momentu kada počinje razvoj vegetativnih organa (1. N prihrana u bokorenju) i kod zametanja klasa (2. N – prihrana u početku vlatanja). Prva prihrana je važna u svim okolnostima jer se u 2. i 3. etapi razvoja (treći i četvrti list) izdužuje i segmentira budući klas. Ona utiče na koncentraciju hlorofila u listu (boja useva), intenzivniju fotosintezu i brži rast biljaka u vlatanju. Prvu prihranu ne treba obaviti prerano (kad su ozima žita u mirovanju, odnosno po smrznutom zemljištu i hladnom vremenu), već u trenutku prolećnog kretanja vegetacije. Mudro je jedan deo N primeniti u jesen u vidu UREE ili KAN-a pod osnovnu obradu (na lakšim i plitkim zemljištima treba primeniti 25 do 30 % do ukupne potrebe azota, a na težim 30 do 50 %).
Prvu N – prihranu ozimih žita treba, zbog opasnosti od poleganja i pojave bolesti, ograničiti na najviše 55 kgN/ha. Druga prihrana obavlja se u momentu zametanja klasića, koja pada u početku vlatanja, ne kasnije. Taj trenutak se određuje isključivo na osnovu stanja razvoja useva pšenice. Treća prihrana u klasanje (pre oplodnje) ima malo značenje za visinu prinosa, ali utiče na porast hektolitarske mase i veći sadržaj azota u zrnu.
Izvor: Agrobiznis magazin
