Šajkaški rasadnik cveća „Đurendić” pravi je primer uspešnog porodičnog posla. Već sedamnaest godina Duško i Dragana Đurendić bave se proizvodnjom i prodajom cveća.Đurendići kažu da je sve počelo proizvodnjom rasada povrća, ali su vremenom shvatili da je cveće mnogo isplativije, pa su se zato odlučili za promenu i posvetili isključivo uzgajanju cveća.
Svaki početak je težak, naročito kad morate sami da se snalazite i informišete jer jednostavno nema ko da vam pomogne, kaže Dragana Đurendić.
Kako dodaje, proizvodnja cveća je bila nešto sasvim novo za njih, ali su uz literaturu, seminare i savete starijih kolega mnogo toga saznali i počeli da primenjuju u praksi.
NJen suprug Duško dodaje da je Šajkaš odlična sredina za proizvodnju, kako zbog raspoložive površine, tako i zbog geografskog položaja, jer je mnogima blizu, pa im mušterije dolaze iz različitih krajeva.
Šajkaš je veoma dobro mesto za proizvodnju, priča Duško.
Bašte su, kako dodaje, velike pa mogu da koriste velike plastenike i uzgajaju cveće na površini od nekih 1.800 kvadrata.
Iako je voda u Šajkašu dosta kvalitetna, mali problem nam pravi nedostatak kiselosti u njoj jer biljka zbog toga ne želi da usvaja hranu i samim tim se ne razvija, ali to rešavamo dodavanjem kiseline u prehranu. U suštini, ovde nam je dobro i zadovoljni smo, veli Dušan.
Posao uzgajanja cveća mora da se razvija polako. Vremenom proizvođači shvataju šta im treba, a svaka biljka je drugačija, pa se razlikuju i potrebni uslovi. Jedno je sigurno: put do kvaliteta zahteva mnogo pažnje i rada.
Radni dan počinje oko šest, kada, nakon doručka, odlazimo u plastenik i gledamo šta treba da se uradi, zalije, presadi i slično. Tu se organizujemo, rasporedimo dužnosti i do pauze za ručak uradimo deo posla, a ostatak završimo uglavnom do kraja dana. U toku sezone dolaze žene koje nam pomažu, i to nam mnogo znači i olakšava posao. Duško je uglavnom zadužen za teže poslove, a zimi imamo i dodatnu radnu snagu, naročito oko loženja uglja i održavanja temperature u plastenicima, tu nam naš sin Đorđe dosta pomogne, ističe Dragana.
Kao student treće godine fitomedicine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, Đorđe stiče znanja koja će kasnije moći da primenjuje u porodičnom rasadniku i tako preuzme određeni deo posla na sebe.
Što više na fakultetu učim o biljkama, sve me više zanimaju, kaže dvadesetjednogodišnji Đorđe.
Kako kaže, neke stvari dodatno istražuje, ali i sam studijski program je takav da se izučavaju predmete koji se tiču biljaka, oboljenja, virusa, a to će mu kasnije mnogo značiti.
Zbog toga sam i upisao taj smer, da bih naučio što više jer želim da pomognem roditeljima i planiram da nastavim ovaj posao, kaže Đorđe.Kako Šajkašani kažu, subvencije Pokrajinskog fonda za poljoprivredu mnogo im znače jer na taj način pokriju određeni deo troškova.
Dugo se bavimo ovim, možemo sebi da priuštimo da ulažemo da bismo dobili kvalitet, a u tome nam pomažu i subvencije. Uz pomoć njih smo, na primer, kupili peć na ugalj i tako smo se rešili velikog posla. Pre kupovine te peći, noću smo morali da ustajemo na svaka dva sata i ložimo vatru, a sad to radimo predveče i mirni smo do ujutru.Đurendići kažu da im je najvažnija prolećna sezona. Ona zahteva najviše posvećenosti i posla, tada je roba najtraženija te, bez obzira na čitavu sitaciju s koronavirusom, nisu osetili pad prometa.
Bez obzira na sve što se dešavalo, imali smo veoma dobru prodaju. LJudi su većinu vremena provodili kod kuće i jednostavno su želeli da ulepšaju ambijent, da mogu da uživaju, pa je to sigurno uticalo na to da promet ostane na očekivanom nivou. Tek početkom jeseni polako smo mogli da osetimo uticaj situacije na promet. Najviše smo bazirani na pijace i prodaju od kuće, ali jesenja proizvodnja i inače tako funkcioniše, pa nas to nije iznenadilo ili poremetilo. Zimi uzgajamo božićnu zvezdu, žito, hrizantemu, ikebane, i to distribuiramo po cvećarama, objašnjava Duško.
Imamo širok asortiman, ali najviše se prodaju muškatle. Jednom me je Đole pitao da li mi u plasteniku gajimo samo njih, nije mu bilo jasno zašto ih imamo toliko u ponudi, ali ljudi to najviše kupuju i tako je godinama, kroz smeh govori Dragana, i dodaje da imaju mušterije koje im se godinama vraćaju jer su prepoznale njihov rad, trud, ali pre svega kvalitet.Kako Šajkašani kažu, subvencije Pokrajinskog fonda za poljoprivredu mnogo im znače jer na taj način pokriju određeni deo troškova.
Dugo se bavimo ovim, možemo sebi da priuštimo da ulažemo da bismo dobili kvalitet, a u tome nam pomažu i subvencije. Uz pomoć njih smo, na primer, kupili peć na ugalj i tako smo se rešili velikog posla. Pre kupovine te peći, noću smo morali da ustajemo na svaka dva sata i ložimo vatru, a sad to radimo predveče i mirni smo do ujutru.
Izvor:https://www.dnevnik.rs/ekonomija/poljoprivreda/sajkaski-rasadnik-cveca-durendic-zivot-u-cvecu-od-cveca-nije-bajka-28-11