Poslednjih godina ambrozija (lat. Ambrosia artemisiofolia), je izbila u vrh najopasnijih korovskih biljaka koja pravi probleme ljudima koji su skloni alergijama,
ali i poljoprivrednicima. Verovali ili ne, uočeno je da alergiju na ambroziju imaju i domaće životinje. Spada u rod invazivnih korova, a u narodu je poznata i pod imenima limundžik, opaš, parložna trava, pelenasta ambrozija, amerikanka i fazanuša. Ambrozija vodi poreklo iz Severne Amerike, a u Evropu je stigla, kako se veruje, brodovima u 19. veku i od tada se nezadrživo širi. Danas je više ima na starom kontinentu nego u Americi. U Srbiji je ambrozija prvi put primećena 1953. u Sremskim Karlovcima, Petrovaradinu i Novom Sadu. Smatra se da je dospela iz Rumunije brodovima koji su saobraćali Dunavom. Međutim, poslednjih tridesetak godina njeno širenje je uočljivo i u južnim delovima Srbije. Ima je u dolinama Velike i Južne Morave, u Sićevačkoj klisuri, pored Pećke bistrice na Kosovu i Metohiji, a mestimično i u južnom Podrinju.
Ambrozija raste na zapuštenim površinama, pored puteva, voli otvoren i osunčan prostor, prilagođava se svakoj vrsti zemljišta. Kao korov javlja se u svim usevima, voćnjacima, vinogradima, povrtnjacima, baštama i tada predstavlja ozbiljan problem poljoprivrednicima, jer je ovu biljku teško iskoreniti. Razlog za to što samo jedna biljka može proizvesti više od 150.000 zrna koja se uz pomoć vetra mogu raspršiti na površinu od više kvadratnih kilometara. Zrno zadržava klijavost i do 40 godina!
Ambrozija je jednogodišnja biljka koja raste u visinu od 20 santimetara, do dva metra. Koren je vretenast, stablo uspravno, razgranato sa listovima jajolikog oblika, posutim dlačicama, jako izrezanim i sa uskim režnjevima. Listovi su najčešće naspramni, tamnozeleni sa gornje i sivozeleni sa donje strane. Glavice su jednopolne. Muške glavice su poluloptaste, sa kratkim drškama, u gustim terminalnim klasastim cvastima, dok se ženske glavice nalaze ispod muških u pazuhu gornjih listova. Plod je zatvoren sa očvrslim involukrumom. U prirodi je niko ne jede zbog gorkog ukusa. Cvetovi su skupljeni u duge grozdaste cvasti na vrhu stabala i grana, žućkaste boje. Niče od sredine aprila, a cveta u kasno leto i jesen, od sredine jula do prvih jesenjih mrazeva.
Kada se zapati na njivama, ambrozija pravi velike glavobolje poljoprivrednicima, jer zbog svoje invazivne prirode nanosi ogromnu štetu usevima. Najopasnija je kada se pojavi u usevu kukuruza, suncokreta, soje, šećerne repe, kao i u usevima strnih žita ređeg sklopa. Najveći problem poljoprivrednika u borbi sa ovim
korovom je kako ga uništiti. Smatra se da je potreban period od pet godina permanentnog suzbijanja ambrozije da bi se dobili vidljivi efekti na jednom terenu. Da bi se iskorenila ambrozija koriste se agrotehničke, mehaničke, hemijske i biološke mere. Kako najefikasniji način pokazalo se mahaničko suzbijanje, odnosno čupanje kompletne biljke sa korenom iz zemlje. Biljku ne smemo da čupamo golim rukama, već isključivo rukavicama, jer može da deluje štetno i preko kože. Ukoliko je ambrozija zahvatila veću površinu preporučuje se košenje na visinu ispod 5 cm. Međutim, tu nastaje problem što se nakon
košenja biljka brzo regeneriše ponovo ulazi u fazu cvetanja za dvadesetak dana. Zato je za efikasno suzbijanje treba kositi svake treće nedelje. Na ovaj način se onemogućava formiranje i emitovanje polena i stvaranje novog semena. Na poljoprivrednim površinama za uništavanje ambrozije se koristi kombinacija agrotehničkih mera i herbicida. Hemijsko suzbijanje, savetuju stručnjaci, treba se sprovesti pod kontrolom diplomiranih inženjera poljoprivrede
za zaštitu bilja. Naime, treba odabrati pravi herbicid koji će uticati na korov, a da pri tome ne uništi i useve. Ukoliko herbicidi ne pomognu, onda je nabolje biljku ukloniti mehaničkim putem, odnosno čupanjem.
Iako važi za dosadnu i opasnu korovsku biljku, ambroziju su Indijanci koristili u tradicionalnoj medicini za lečenje dizenterije i visokog krvnog pritiska. Preparati od ambrozije pomagali su, kako se verovalo, za snižavanje visoke temperature, kod sepse i kao antitumorski agensi. Danas, naučnici to pokušavaju i da dokažu, ali istraživanja su skupa i mukotrpna. Otkriveno je da je biohemijski sastav ambrozije vrlo složen, da sadrži etarsko ulje, terpenoide i polifenolna jedinjenja (flavonoide, fenolkarbonske kiseline i tanine). Postoje pokušaji da se biljka farmakološki iskoristi za lečenje srčanih oboljenja, protiv povišenog holesterola i lipida u krvi i za zaštitu jetre. U ovim pokušajima prednjače ruski naučnici. Međutim, tehnološka procedura je složena, skupa i još uvek nepodesna za širu primenu.
Izvor: Agrobiznis magazin
