Аутохтоне сорте пшенице попут једнозрне (Triticum monococcum), двозрне (Triticum dicoccum) и спелте (Triticum spelta) представљају важан ресурс за пољопривреду у Србији, како због својих агрономских карактеристика, тако и због прехрамбеног квалитета. Др Сања Микић из Института за ратарство и повртарство у Новом Саду истиче да су ове сорте „отпорне на сушу, болести и штеточине, имају развијен коренов систем и добро бокорење, што их чини погодним за узгој на сиромашним земљиштима“.
Прехрамбене вредности и здравствени значај
Једнозрна пшеница, позната и као пир или једнозрац, има високу хранљиву вредност и садржи значајне количине протеина, липида, минерала и витамина Е. Поред тога, карактерише је низак садржај глутена, што је чини погодном за особе које су осетљиве на ову беланчевину.
Двозрна пшеница садржи већи проценат влакана и има виши гликемијски индекс, док је истовремено богата антиоксидансима. Међутим, како наводи др Микић, „садржи фитинску киселину, што значи да је пре употребе потребно кување како би се повећала искористивост хранљивих састојака“.
Спелта има више протеина од хлебне пшенице и садржи алкилрезорцинол, једињење са антиоксидативним својствима. У органској производњи даје жито са већим садржајем влакана и скроба у поређењу са конвенционалном пшеницом.
Прилагођеност климатским условима
Ове сорте пшенице су се прилагодиле различитим еколошким условима. Локална популација хлебне пшенице која је узгајана у Србији деценијама развила је специфичне карактеристике – касно цветање, висину од 135 cm и принос од 5 t/ha чак и на сиромашним земљиштима. Сорта „Стара банатка“, на пример, садржи 54,9 mg/kg гвожђа, што је значајно за нутритивну вредност производа добијених од ове пшенице.
Изазови у доступности семена
Један од главних проблема код гајења аутохтоних сорти јесте доступност квалитетног семена. „Тренутно су главни извори Национална банка биљних гена, локалне банке семена и међународни институти, али је неопходно више улагања у систем чувања, регенерације и дистрибуције семена“, наглашава др Микић.
Држава пружа субвенције за очување биљних генетичких ресурса, а додатна средства могу се добити из међународних фондова попут ФАО програма, пројеката Европске уније или појединачних националних агенција. Ипак, како додаје др Микић, „опстанак ових сорти у великој мери зависи од ентузијазма појединаца и малих газдинстава“.
Тржишни потенцијал и одрживост производње
Иако се традиционално ове сорте најчешће продају на локалним пијацама и фестивалима хране, све више расте интересовање угоститељског сектора и великих трговаца. Потрошачи у урбаним срединама су спремни да плате више за производе са познатим географским пореклом и органском сертификацијом.
„Да би аутохтоне сорте постале економски одрживе, неопходно је боље удруживање произвођача, као и развој бренда и сертификација“, истиче др Микић. Уз адекватну подршку и организацију, ова жита могу наћи своје место не само у традиционалној производњи, већ и у савременим трговачким ланцима и гастрономији.
