Оно што данас комбајн одради за веома кратко време, некада су вредне руке пољопривредника радиле данима. Таква је ситуација и са брањем кукуруза, некада једним од најтежих послова на њивама. Традиција ручног брања кукуруза се и данас чува на северу Војводине.
Без неколико чашица добре ракије се не креће на њиву. Јесен је, јутра су хладна, треба загрејати организам на радну температуру. То су домаћини добро знали и некада, а знају и сада. А када се изашло на њиву, углавном се знала подела посла. Жене беру кукуруз, а мушкарци секу и везују стабљике. Брање се често радило уз помоћ шиљка.
„Лакше је можда са шиљком, али ко није навикао може и руком. Загули се клип одозго, скине се љуска и готово. Шиљак се прави од клина и коже, то је све. Натакне се на два прста, одозго се повуче кукурузовина, љуска, ето тако“, објашњава Марица Милашин.
Модерни трендови су, како истичу наши саговорници, склонили са њива и мотичицу и шиљак, али нажалост и људе.
„Тако је било некада и можда би то требало поново вратити, да не будемо у овом турбо систему где сви трчимо и летимо, а на крају не знамо ни где смо ни шта смо. Ово се некако успорено радило, али било је ту и весеља и песме, било је опуштених људи“, истиче Стипан Лулић.
Илустрација: После напорног рада следи народно весеље
Клип се обере, стабљика посече, и у суштини се све искористи, дакле ништа се не баца. Тако је барем било некада.
„Добитна комбинација је била да се обере клип кукуруза, да се стабљика посече, да се стави у клупу и да се све то унесе у салаш. Онда овце, краве, бикови поједу ту кукурузовину, створи се огризина која се касније ложила у пећи, дакле користила се као грејање. Клип се окруни, од зрна се наравно направи прекрупа, нахране се свиње и остале животиње, а чутка се исто користила за ложење. Значи, има још газдинстава које једноставно не желе да се све то заоре“, додаје Стипан Лулић.
После напорног посла на њиви, следила је заслужена награда. Јака домаћа храна и наравно весеље уз музику.
„Увек се нашао неко ко ће веселити хрпу, тако рећи. У самом друштву је увек било весело, незамерено, то се дружило, то је била прилика још већа да се дружимо ми комшије. Није се гледало ко шта ради и како ради, битно је да смо заједно“, каже Грго Пећерић
Тако је дакле било некада. Традиција опстаје само захваљујући овим вредним људима, који истичу да ни један посао није тежак ако се ради у добром друштву.
Извор: https://rtv.rs/sr_ci/vojvodina/backa/tradicija-rucnog-branja-kukuruza-se-i-danas-cuva-na-severu-vojvodine_1378777.html
ФОТО: Pixabay
