Ништа без лука: Чува срце, чисти крв и лечи многе болести

Аутор: draganadpetrovic
398 посета

На пијацама се већ увелико продаје млади лук који је најздравија пролећна салата. Ни једно јело у Србији не може да се замисли без лука. Без обзира да ли се користи као зачин приликом припреме јела или конзумира као салата, лук је незаменљив део исхране и обавезно се сади у свакој башти. Међутим, није згорег подсетити и на лековита дејства ове биљке.

 

Илустрација: На пијаце је већ стигао млади црни лук

Црни лук
Црни лук (лат. Allium cepa) је двогодишња зељаста биљка која се узгаја као поврће. Потиче из породице љиљана, пореклом је из јужне Азије и спада међу најотпорније и најстарије врсте баштенског поврћа. Стари Египћани су сматрали да његов сферни облик и концентрични кругови представљају вечност. Грци су га редовно јели, јер су веровали да чисти крв од токсина, што је данас и потврђено у бројним научним студијама. Сирови лук садржи 40 калорија на 100 грама и састоји се од 89 одсто воде, девет одсто угљених хидрата, 1,7 одсто влакана, те минималних количина протеина и масти. Најзначајнија влакна у луку су фруктани
који потпомажу здраву флору у цревима. Лук је богат дијеталним влакнима, витаминима Ц и Б6 који је изузетно важан за стварање црвених крвних зрнаца, те фолне киселине (есенцијалне за стварање ћелија) калијума (утиче на здравље срца и крви притисак) и мангана који је важан за здравље ткива и костију.
Црни лук има оштар укус и јак мирис, јер садржи етерично уље богато сумпором, па због тога нам сузе очи током љуштења или сецкања лука. Када су у питању лековита својства наше баке су црни лук користиле као лек за прехладу, код бола у уху и ларингитиса, док се чај од спољне опне лука (луковице) користио против кашља. Лук се користио и за лечење од животињских уједа и опекотина, одлично је средство за заштиту од крвних угрушака јер обилује једињењима која делују антикоагулативно. Бројне медицинске студије су потврдиле да лук делује и у регулацији шећера, чак и у мањим количинама када се употребљава као додатак јелима.
Лук је све заступљенији и у козметици, јер сок ове биљке убрзава раст косе, ојачава слабе и ломљиве нокте, а крема на бази лука умањује или уклањаја ожиљке на кожи.

Илустрација: Бели лук се већ хиљадама година користи као моћан лек

Бели лук – природни пеницилин и афродизијак
Бели лук једна је од најмоћнијих биљака на свету захваљујући својим снажним лековитим својствима, а у народу је познат као природни антибиотик. Научници га проучавају већ деценијама, али још увек није јасно како бели лук делује у људском организму. Међутим, потврђено је да у телу заиста делује као антибиотик. Како спада у исту породицу биљака као и црни лук има слична дејства као и његов „рођак“ али и додатне благотворне ефекте по људско здравље. Своја лековита својства бели лук има захваљујући моћном састојку по имену алицин. У питању је уљаста, безбојна и непостојна супстанца. Када се бели лук ољушти или згњечи долази до лучења ове супстанце јаког мириса и укуса којим се заправо биљка брани од гљивица, бактерија и штеточина. Занимљиво је да су научна истраживања показала да алицин чак и разблажен у води показује јако антибактеријско дејство и помаже у борби против вируса и бактерија. Користили су га стари Грци, Римљани и Египћани, а бели лук је главни састојак старог тибетанског лека чији је рецепт записан пре више од 2000 година. Изузетно је цењен и у српског народној медицини, па су белом луку често приписивана и магијска својства, а многи људи и данас верују да бели лук штити од „злих сила“ и враџбина.
Бели лук садржи око 400 активних састојака, који су у концентрованом облику, тако да је лековит и у минималним количинама. Веровали или не, бели лук је и моћан афродизијак! Наиме, наука је потврдила да алицин подстиче проток крви у полне органе. Бели лук фасцинира научнике па је тема проучавања у чак 1200 фармаколошких студија, а постоји и око 700 хемијских истраживања својстава белог лука. Пре конзумације бели лук обавезно згњечите како бисте подстакли ензимску реакцију у којој настаје алицин. Сваки дан требало би да поједемо најмање три чена лука. Најбоље га је конзумирати у сировом стању, а довољно је неколико минута термичке обраде. Међутим, колико год да је лековит бели лук се не препоручује пацијентима пред операцију, јер због ширења крвних судова може да доведе до продуженог крварења. Бели лук не би требало да једу људи са ниским крвним притиском, као и они који имају проблеме са јетром или пате од дијареје. Бели лук има карактеристичан мирис који се у организму дуго задржава, па многи избегавају да га једу. Да би се неутралисао мирис белог лука препоручује жвакање зрна кафе или першун, а може да се попије и сок од лимуна.

Илустрација: Сремуш расте у влажним, листопадним шумама и употребљава се само у свежем стању

Сремуш – медвеђи лук
С првим данима пролећа широм Србије појављује се сремуш. У питању је самоникла јестива и лековита биљка која по укусу и мирису подсећа на бели лук. Расте у влажним, сеновитим листопадним шумама, поред шумских путева и потока. Постоји веровање да га једу медведи у пролеће како би очистили организам после
зимског сна, па ову биљку често зову и медвеђи лук. Сремуш је вишегодишња зељаста биљка која има елиптичан, дугуљаст лист оштрог врха и интензивно зелене боје. Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротеном. Млади листови беру се током пролећа, од марта до маја. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис, укус и лековита својства. Код дуже употребе сремуш снижава крвни притисак и холестерол у крви, користи се код цревних инфекција и желудачно-цревних болести. У нашем народу постоји убеђење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу. Успешно се примењује код хематома и отворених рана које тешко зацељују.
Као и бели лук, сремуш има антибактеријско деловање. Листови сремуша могу се употребити као додатак салатама или вариву, пржити с јајима, додати као зачин чорбама и супама или спремати као спанаћ и зелена салата. Приликом брања сремуша у природи треба водити рачуна да се не помеша са изузетно отровним ђурђевком или мразовцем који су му врло слични. За разлику од сремуша, чији листови када се протрљају међу прстима имају мирис белог лука, ђурђевак и мразовац овај мирис немају.

Извор: Агробизнис магазин

ФОТО: Pixabay

Srodni tekstovi

Оставите коментар