Колико може да се заради на буковачи?

Аутор: draganadpetrovic
44 посета

У селу Плочица, у јужном Банату код Ковина, расте озбиљна фабрика буковаче у Србији, а њен власник не жали што сада ради више, јер „живи свих 12 месеци годишње“ и притом озбиљно зарађује.

Марјан Паунов један је од оних који су у последње време одлучили да градску вреву замене сеоским миром. Али овај дипломирани инжењер прехрамбене технологије на село није отишао из туристичких побуда или да се мало „одмори од града“, већ да тамо нешто производи и учини нешто од свог живота.

– Још на завршној години факултета размишљао сам чиме ћу да се бавим, а да ми буде у струци, да буде производња здраве хране, а да ипак не зависим од ћуди временских услова. Добио сам идеју да то буде гљиварство, али не са шампињонима које „гаји свако“. Данас је то посао који ми доноси далеко више него да сам инжењер у некој фирми и да радим за просечну плату од 1.000 евра. А притом, не потрошим један читав месец живота годишње у превозу, већ живим свих 12 месеци, и то без стреса – објашњава Марјан Паунов у емисији „Бирам село“ канала АгроТВ своје побуде за повратак на село.

Марјан је успео у свом науму, јер направио је озбиљни производњу печурака буковаче. Послу за који се школовао и искуство стицао радом у фирми у Београду, с временом се потпуно посветио.Подигао је потпуно опремљени пластеник, са скромним амбицијама. Међутим, тржиште је добро одговорили и Марјан данас мора да шири капацитете да би покушао да подмири апетите купаца. Летвица је сада подигнута ка производњи на индустријском нивоу.

Илустрација: Гајење буковаче није једноставно/ФОТО: Pixabay

Тренутно са 3.000 брикета сламе и са мицелијумом без спора који се набавља у Србији добија 2.000 килограма буковаче недељно.

Паунов је добро искористио средства која су на „на тржишту“ њему била доступна – дедовину на којој је подигао објекте и чињеницу да у ратарском крају око Ковина већ постоји постројење које служи управо гљиварима – компостара за произвођаче шампињона где се увек може добити добар савет.

– Буковача је, иначе, изванредна гљива, првенствено због своје нутритивне вредности. По томе је боља од шампињона и најсличнија је неком белом месу, рецимо пилећем. Али то су чисти протеини и аминокиселине, без масти, са процентом воде од 96 одсто. Таква храна је веома здрава, а помаже и код многих проблема које људи имају, а они нису свесни тога – објашњава Марјан.

Паунов каже да гајење буковаче може да буде веома компликовано за неког ко мисли да то ради кампањски, без много труда и учења, али и веома једноставно за некога ко се томе посветио.

За разлику од шампињона, буковача се не узгаја на компосту већ на супстрату. Проблем је што он мора да се увози из Мађарске, јер у Србији не постоји организована индустријска производња супстрата за буковачу.

– Надам се да ће неко ускоро да отвори такву производњу и овде, јер мислим да имамо и памети и могућности да то урадимо овде код нас. Ја сам у почетку супстрат правио сам, није то ништа посебно: слама, брикети, пелет… у суштини целулоза и мицелијум. Али то може тако до нивоа пољопривредног газдинства, а већ за производњу која захтева континуирану испоруку није могуће то урадити „код куће“ – објашњава Марјан.

Тако нешто Марјану би олакшало посао који се и даље развија. Капацитет од 3.000 брикета са 17 до 18 килограма сламе до краја године ће подићи на 5.000, чиме ће и производња бити већа за 60 одсто.
– Сада се све прода и тражи још. То је велики мотив за проширење производње. Највећи купац тренутно је „Лидл“, а надамо се да ће и остати – истиче Марјан.

Планови Марјана Паунова не заснивају се (само) на сновима и лепим жељама већ и на бројкама. Каже да се потрошња буковаче у Србији последњих 10 година повећала најмање 10 пута. Људи је све више препознају као здраву и тај узлазни тренд ће остати. А он није само српски, што потврђује и већа потражња гљиве из региона.

Марјан истиче да је у почетку тешко било доћи до подршке банака, али да је сада сарадња добра. Мало проблема има и са подршком државе, конкретно подстицајима из ИПАРД програма.

– Од прошле године гљиве су се појавиле први пут у ИПАРД програму, али су у ЕУ, као и код нас, гљиве сврстане у поврће. Због тога морамо да за добијање подстицаја испунимо услове за повртаре, рецимо, минимум 5.000 квадрата производње у затвореном простору. Тај ко то има у гљиварству је милионер човек, њему и не требају фондови. Пластеници са контролисаном микроклимом за гљиве коштају 10 или 15 пута више него за поврће. Термоизоловани пластеник од 120 квадрата и са аутоматизованом опремом кошта до 35.000 евра – објашњава Марјан.

Марјан Паунов у својој производњи заговара принцип „копирања природе“ насупрот лабораторијских услова.

– Против сам превише технологије и, рецимо, стерилних услова индустријске производње. Да ли је у шуми, тамо где расте буковача екстра квалитета, стерилно? Није, па што би било у погону за производњу – пита се саговорник АгроТВ.

Извор: https://www.agrotv.net/bukovaca-donosi-pristojnu-zaradu/

ФОТО: Pixabay

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар